Ko je Milorad Vučelić ?
On ne može da odoli ničemu što nije njegovo, što je tuđe. Neodoljivo ga privlače tuđe ideje, tuđi novac, tuđe žene, tuđe partije, tuđa borba, tuđi ideali. On nema ništa svoje. Sve što upotrebljava oteo je od drugih. Skromno obrazovan i nekreativan nije mogao da dođe ni do jedne ideje, ni do jednog izbora upoređivanjem i usklađivanjem sa svojim sistemom vrednosti. Sve je preuzeo od drugih, dopalo mu se kako su na drugima izgledali: politička uverenja, cipele, izbor muzike, marka košulje, ime restorana, vrsta hrane, cigare… Kad bi sreo nekog novog, nekoga kome drugo političko uverenje i druge cigare stoje lepše, odmah je prelazio na njih – na druga politička uverenja i na druge cigare. Pošto je uglavnom malo radio, i dok je kratko vreme bio zaposlen, a najveći deo života nije ni bio zaposlen, novac za život nije mogao da zaradi. Ali je, ipak, celog života živeo sjajno.Iz svake nesreće koja je zadesila Srbe i Srbiju po neki prljav i krvav trag vuče prema njemu. Kao mladi jurišnik Saveza komunista zaklinjao se u odbranu Jugoslavije, ali istovremeno je gradio imidž disidenta. Slučajnom greškom u proceni, podržao je Ivana Stambolića, posle čijeg pada se spretno dočekao u taboru pobednika Slobodana Miloševića. Milošević je zaveo diktaturu, Vučelić mu je u dva mandata bio najbliži saradnik, a treći put posthumno.
Radio-televizija Beograd širila je ratnu histeriju, Vučelić je bio njen direktor. U ratu i pod sankcijama, na državnom švercu strateških roba obogatili su se samo odabrani, Vučelić je bio među njima. Miloševićevim prihvatanjem devize „mir nema alternativu“ i dejtonske kapitulacije, najuren je iz SPS-a, ali nežno, bez posledica, kako bi samo dve godine kasnije mogao da vaskrsne. U vreme NATO bombardovanja, prebegao je na pobedničku stranu. Na njoj nije prihvaćen s oduševljenjem, pa se vratio u SPS, da brani partiju i utamničenog Miloševića od izdajnika Ivice Dačića. Kasnije se zbližio s Koštunicom, čiju propast je dostojanstveno preboleo, bez ikakvih posledica.– Bio je komunista, Jugosloven, nacionalista, Srbin, patriota, antikomunista, levičar, Crnogorac, reformator, Evropljanin. Menjao je opredeljenja kao odela. Nosio je ono odelo koje su nosili najuticajniji. Svuda oko njega vodila se borba, između političara, intelektualaca, stručnjaka, umetnika i naučnika, između desnice i levice, ateista i vernika, različitih vera, između polova, između generacija, patriota i izdajnika, ravničarskog i brdskog mentaliteta, između došljaka i starosedelaca, između siromašnih i bogatih… Lenj i hedonista, ni u jednoj nije učestvovao. Ali, u svaku je zavirio da vidi koja može da donese najviše koristi i u koju, kad se okonča, može da se prikači kao pobednik. Tuđa borba, odnosno rezultati tuđe borbe oduvek su bili privlačni za gramzive i koristoljubive ljude, a naročito za gramzive i koristoljubive kukavice. I tako je ovaj neke tekovine levičarske borbe, a zatim neke tekovine borbe srpskog naroda, pripisivao sebi, iako u njima nije učestvovao. A ne bi ni mogao i da mu se pružila prilika, ne samo zato što je lenj i hedonista, već i zato što nije ni levičar, ni Srbin.
Kad Milorad Vučelić kaže da je bio i ostao levičar, malo je rekao. Više je taj od običnog levičara: on je bitanga! Ova srednjovekovna srpska imenica nastala je u doba krstaških ratova. Tada su Germani, pustošeći naše krajeve na putu za Jerusalim (još tada su ličili na Nemce), ubijali i pljačkali uz obavezno „bitte“ i „danke“. Spajajući bite i danke, stari Srbi su zauvek označili bitange, ljude koji lažu, otimaju, kolju, sve u ime višeg cilja i uz obavezno „molim“ i „hvala“. Zaljubljen u Slobu, kao njegov lični licencirani lovački terijer, režeći i lajući, nagonio je Srbe u rat ostavljajući im slobodu da ubijaju ili budu ubijeni. Da budu žrtve hajki ili hajkači. Da prisluškuju ili da budu prisluškivani. Da sarađuju sa marketingom televizija Novi Sad i Beograd ili da budu bez posla. Da brinu za porodicu ili da plaše tuđu decu. Na gazdino „aport“ ovaj levičar je doneo sve glave svojih istinskih prijatelja: izdao je živog i mrtvog Stambolića, Dobricu Ćosića, Mila Đukanovića, Jovicu Stanišića – koji mu je sačuvao trticu – Badžu, Karadžića, Zvezdara teatar, Vanju Bokana, kuma Peru Božovića, novinarstvo, Arkana, RTS, Crnčevića, Kusturicu.
Što Vučko ne objasni Srbima poreklo svog bogatstva? Odakle stanovi u inostranstvu, novac kod švajcarske bankarke našeg porekla, telohranitelji, zlatni časovnici, cigare od pedeset evra komad, najskuplja odela, cipele i automobili? Besramno (a kako drugačije) nazivajući svoje kritičare staljinistima, Milorad krije svoje ogromno učešće u organizovanju ilegalne trgovine cigaretama i – kako mediji objavljuju – konstruisanja državnog lanca šverca u Srbiji i Crnoj Gori. Ovo je svim učesnicima donelo desetine miliona dolara: nekima smrt, drugima progonstvo, a našem Vučku pare i izrešetan „audi“, kao opomenu da vrati ono što nije smeo da uzme preko svog tala. Kao osoba kroz koju je išao link Tajna policija – Mediji – Partija – Mažestik – Parlament – Banke – Carina – Kriminal – Marketing televizije – Kipar – Liban – Rat – Podgorica – Komuna – Pale – Švajcarska – Kultura – Novo groblje – Hercegovina – Hekleri, mucavi tucač je odgovoran za svaki grob, za svake zabranjene novine, svaki srpski strah, svaku izgubljenu godinu, Kosovo. Samo neka nam objasni – kako se to i od čega obogatio u deceniji u kojoj je propala zemlja i svi njeni građani? Kako to da ga niko ne pita za ekstraprofit a ima stan koji obara s nogu i milijardere kad u njega uđu?
U poreklu Vučelićevog bogatstva nema ničeg čudnog, ali ima mnogo još živih svedoka. Glavni među njima, Stanko Subotić Cane, prvooptuženi za šverc duvana tokom devedesetih godina, više puta je detaljno opisivao ulogu Milorada Vučelića. U vreme sankcija, kad je, kao afirmisani trgovac cigaretama čija švajcarska firma je imala ugovore s mnogim stranim kompanijama, Subotić je pozvan da “pomogne državi” u nabavci te deficitarne robe. Prvi sastanak je održan u kancelariji “Komune”, firme Milorada Vučelića. Ceo posao je organizovao Jovica Stanišić, tada nedodirljivi šef tajne policije, a u svemu su navodno učestvovali Milo Đukanović, Vanja Bokan i policijski general Radovan Stojičić Badža.
E taj danas drzi ispruzen kaziprst prema Crvenoj Zvezdi i kaze
" Ovo su kriminalci koji namestaju utakmice".
.... nekad bol, nikad strah, nekad muk.....
U nastavku kad su oni ostali sa igračem manje, igrali smo viktoriju, milion centaršuteva imali i uspjeli da izjednačimo iz sumnjive pozicije Jovića, nakon toga čist penal na Matosu, ali Katai fula 
