KK Partizan

[19TM87]

Ne kažem ja da je vrijeme isteklo jer nije, nego da je u terenu bilo igrača, pomoćnih trenera i da nije trebao biti dopušten nastavak igre.

Nakon ovog sinoć znam da nema Boga, pa ovolika nepravda i to čitavu sezonu nas prati nesreća

o cemu ti pricas...mogli ste samo dobiti tehnicku i opet bi izgubili

[Barney Stinson]

najjača hihi patite cigosi patite...

[majestic24]

Ne kažem ja da je vrijeme isteklo jer nije, nego da je u terenu bilo igrača, pomoćnih trenera i da nije trebao biti dopušten nastavak igre.

Nakon ovog sinoć znam da nema Boga, pa ovolika nepravda i to čitavu sezonu nas prati nesreća

o cemu ti pricas...mogli ste samo dobiti tehnicku i opet bi izgubili

ne bi dobili jednu tehnicku vec vise njih.

[Dabar]

čestitke partizanu na pobjedi,iako teško da je moguće uputiti šut za 0.6 sek,ali i cibonaši su krivi vidio sam da je jedino marko tomas potrčao prema partizanovim igračima dok su drugi stajali,ali me posle ove pobjede smeta kako srpski mediji bahato proslavljaju ovu pobjedu,i kako spominju nacionalističke povike(koji su bili a nisu trajali ni 20 sec)pa da je u srbiji cibonin navijač provocirao ne bi izašao živ iz hale,ili da su na ovoj ut u zagrebu bili bbb,ovo nije potreba srpskim medijima jer su dočekani perfektno od grada Zagreba kako u 1 tako i u 2. utakmicui...

[nerminh74]

Ne kažem ja da je vrijeme isteklo jer nije, nego da je u terenu bilo igrača, pomoćnih trenera i da nije trebao biti dopušten nastavak igre.

Nakon ovog sinoć znam da nema Boga, pa ovolika nepravda i to čitavu sezonu nas prati nesreća

o cemu ti pricas...mogli ste samo dobiti tehnicku i opet bi izgubili

ne bi dobili jednu tehnicku vec vise njih.

upravo za svakog igraca i clana uprave na terenu

a sada hajmo o EL

[Wolverine]

u trenutku kad je kecman uputio loptu prema kosu, na terenu su bila dva uljeza iz redova cibone. sto znaci dvije tehnicke po dva slobodna bacanja. 4 slobodna i napad. po ovoj logici mozemo doci do zakljucka da je partizan pokraden za 4 slobodna bacanja u finisu utakmice, a ne cibona.

[neno#4]

u trenutku kad je kecman uputio loptu prema kosu, na terenu su bila dva uljeza iz redova cibone. sto znaci dvije tehnicke po dva slobodna bacanja. 4 slobodna i napad. po ovoj logici mozemo doci do zakljucka da je partizan pokraden za 4 slobodna bacanja u finisu utakmice, a ne cibona.

vjerovatno se ne sjeca ovdje niko ko nije gledao utakmicu iz Istanbula 1992. kada je Djordjevic pogodio trojku i onda igrac Juventuta uzima loptu pokusavajuci da postigne kos, nakon sto je bilo u terenu par igraca Partizana, ali nisu uspjeli....

@nerminh74, pa rano je jos za pricu o F4, slijedi sada prvo derbi sa Zvezdom....

[Kobe Bryant]

Ma nema sanse da je moguce uhvatiti loptu okrenut se i sutirat za 0,6 sec , kao sto je bilo i nemoguce kada je Fisher pogodio u finalu zapada za 0,4 sec , jednostavno greska onoga koji mjeri vrjeme, mislim da ljudima nije jasno koliko traje 0,6 sec , pa nemozes trepnut
znaci moguce je samo iz odbojke ispod 1 sec , ali eto nije ni partizanova greska , jer nisu oni sami sebi mjerili vrijeme , eh sad to sto su bila 2-ca na terenu necemo biti cjepidlake , bilo bi glupo , treba cestitati partizanu , a igraci cibone nek se igraju hrkljusa , pa samo da su napravili presing a ne da su slavili nema sanse da bi bilo kosa

[atko]

Ma nema sanse da je moguce uhvatiti loptu okrenut se i sutirat za 0,6 sec , kao sto je bilo i nemoguce kada je Fisher pogodio u finalu zapada za 0,4 sec , jednostavno greska onoga koji mjeri vrjeme, mislim da ljudima nije jasno koliko traje 0,6 sec , pa nemozes trepnut
znaci moguce je samo iz odbojke ispod 1 sec , ali eto nije ni partizanova greska , jer nisu oni sami sebi mjerili vrijeme , eh sad to sto su bila 2-ca na terenu necemo biti cjepidlake , bilo bi glupo , treba cestitati partizanu , a igraci cibone nek se igraju hrkljusa , pa samo da su napravili presing a ne da su slavili nema sanse da bi bilo kosa

Prema FIBA-i dovoljno je 0,3 sec da bi se koš priznao, a u ovom slučaju je bilo duplo više vremena. Vrijeme se počinje mjeriti od momenta kada igrač primi lopto. Kecman nije primio loptu okrenut leđima prema košu Cibone. Znači nije se imao potrebu okrenuti. Znači trebao je primiti loptu i ispustiti je, a mislim da je ovo vrijeme sasvim dovoljno. A lopta je mogla putovati i 13 sekundi koga briga, bitno je da je na vrijeme otišla u zrak.

[majestic24]

u trenutku kad je kecman uputio loptu prema kosu, na terenu su bila dva uljeza iz redova cibone. sto znaci dvije tehnicke po dva slobodna bacanja. 4 slobodna i napad. po ovoj logici mozemo doci do zakljucka da je partizan pokraden za 4 slobodna bacanja u finisu utakmice, a ne cibona.

Koliko je bilo uzeljeza??? Bilo je njih nekoliko,najmanje 5-6 tehnicki bi dobili. Kako god da okrenes,cibona je zasluzeno izgubila.

[majestic24]

Jan Vesely odlucio je da se ne prijavljuje ove godine na NBA draft.
[youtube][/youtube]

[Devil]

Ma nema sanse da je moguce uhvatiti loptu okrenut se i sutirat za 0,6 sec , kao sto je bilo i nemoguce kada je Fisher pogodio u finalu zapada za 0,4 sec , jednostavno greska onoga koji mjeri vrjeme, mislim da ljudima nije jasno koliko traje 0,6 sec , pa nemozes trepnut
znaci moguce je samo iz odbojke ispod 1 sec , ali eto nije ni partizanova greska , jer nisu oni sami sebi mjerili vrijeme , eh sad to sto su bila 2-ca na terenu necemo biti cjepidlake , bilo bi glupo , treba cestitati partizanu , a igraci cibone nek se igraju hrkljusa , pa samo da su napravili presing a ne da su slavili nema sanse da bi bilo kosa

Prema FIBA-i dovoljno je 0,3 sec da bi se koš priznao, a u ovom slučaju je bilo duplo više vremena. Vrijeme se počinje mjeriti od momenta kada igrač primi lopto. Kecman nije primio loptu okrenut leđima prema košu Cibone. Znači nije se imao potrebu okrenuti. Znači trebao je primiti loptu i ispustiti je, a mislim da je ovo vrijeme sasvim dovoljno. A lopta je mogla putovati i 13 sekundi koga briga, bitno je da je na vrijeme otišla u zrak.

Potpuno di u pravu,vreme se pocinje meriti tek onda kada igrac uhvati loptu a ne cim se ona ubaci u igru.

[Emir_ZENICA]

[youtube][/youtube]
Jos jedna Dusanova trojka...sa indenticnog mjesta kao i protiv Cibone

[The Game]

Eno Kecman ne ide u Pariz na F4















Kazu sutirace trojke iz Beograda

[Kobe Bryant]

Ma nema sanse da je moguce uhvatiti loptu okrenut se i sutirat za 0,6 sec , kao sto je bilo i nemoguce kada je Fisher pogodio u finalu zapada za 0,4 sec , jednostavno greska onoga koji mjeri vrjeme, mislim da ljudima nije jasno koliko traje 0,6 sec , pa nemozes trepnut
znaci moguce je samo iz odbojke ispod 1 sec , ali eto nije ni partizanova greska , jer nisu oni sami sebi mjerili vrijeme , eh sad to sto su bila 2-ca na terenu necemo biti cjepidlake , bilo bi glupo , treba cestitati partizanu , a igraci cibone nek se igraju hrkljusa , pa samo da su napravili presing a ne da su slavili nema sanse da bi bilo kosa

Prema FIBA-i dovoljno je 0,3 sec da bi se koš priznao, a u ovom slučaju je bilo duplo više vremena. Vrijeme se počinje mjeriti od momenta kada igrač primi lopto. Kecman nije primio loptu okrenut leđima prema košu Cibone. Znači nije se imao potrebu okrenuti. Znači trebao je primiti loptu i ispustiti je, a mislim da je ovo vrijeme sasvim dovoljno. A lopta je mogla putovati i 13 sekundi koga briga, bitno je da je na vrijeme otišla u zrak.

Potpuno di u pravu,vreme se pocinje meriti tek onda kada igrac uhvati loptu a ne cim se ona ubaci u igru.

Potpuno NETACNO

Vrijeme se pocinje mjeriti onda kada igrac dodirne loptu , cuj uhvati , ja kazem jeste moguce iz odbojke za 0,3 sec uputiti kose , ali se okrenut i opucat za 0.6 NEMA TEORIJE , uopce neumanjujem pobjedu partizana koja je zaslutzena !

[Devil]

Dobise nas Grobari u 194.poredu derbiju.Kako to obicno biva veoma teska zekma i za jedne i za druge.Mi veoma dobri na pojedine momente odlicni u odbrani i Partizan sasvim tesko dolazio do laganih poena.S druge strane mi smo imali dosta otvorenih suteva koje smo promasivali a o skoku u napadu pored Aleksa i Slavka jednostavno nismo ni razmisljali.Prve dve cetvrtine bili smo u egalu sa minimalnim izletima na vecu razliku.Odmah na startu Rasic i Bozic pogadjaju za +7,ali to vraca Stimac na staro sa nove dve trojke.Onda u trecem delu nastaju problemi za obe ekipe mozda vise za nas,prvo Stimac dobija 4.a zatim i Bozic.Onda sledi show zakucavanja Veselog i Aleksa u NBA stilu a zatim i jos dve trojke Rasica za +14.Ali onda vracamo seriju 8:0 za odlazak na odmor od +6.Cetvrti dio bio je standardan gde su se valjda i umorili nasi i tu dobijaju Grobari.Dakle 4 pobeda Partizana u ligi,drugi poraz Zvezde.Inace ovo je bilo nakon duzeg vremena(sigurno 5-6 meseci) da posetim jednu utakmicu Zvezde u Pioniru.

[biskitt]

Duško Vujošević: Igrači su „težak narod“

U ekskluzivnom intervjuu za NIN, trener košarkaša Partizana Duško Vujošević otkriva kakav je mentalitet igrača na terenu i van njega, kako se obreo u košarkaškom „poslu“, ali i kako doživljava svoj rad, trud „crno-belih“ pulena, i još mnogo toga...

- Otkud Dule Vujošević u košarci?

„Kao i mnogi klinci, za košarku sam se zapalio posle Svetskog prvenstva u Ljubljani 1970. Kada je Jugoslavija prvi put postala prvak sveta. Tada sam imao 11 godina i počeo sam da bacam košarkašku loptu u parku pošto su tada koševi nikli gotovo na svakoj banderi. Akotivno sam počeo da treniram u Partizanu, na Kalemegdanu, sa 14 godina, gde su mi se posle tri godine zahvalili procenivši da nisam dovoljno talentovan... Bio je to težak dan za mene, ali u podsvesti sam nekako znao da nisam bio predodređen da budem veliki igrač. Otišao sam sa „Kališa“ tužan, ali sam sebi obećao da ću se jednog dana vratiti...“

- Kao trener?

„Tada to nisam znao, ali ljubav prema košarci i Partizanu govorili su mi da ću se vratiti“.

- Šta se dalje dešavalo u karijeri?

„Ništa posebno, košarku sam igrao sa drugovima u kraju ili u školi, išao sam u Osmu beogradsku koja je, uz Petu, bila na dobrom glasu ali je ima veliki nedostatak: bila je bez fiskulturne sale. Kada smo rešili da organizujemo prvnetsvo škole otišao sam u susednu osnovnu školu „Aleksa Šantić“ i pregovarao sa direktorom i profesorom fizičkog da nam ustupe svoju dvoranu. Rekli su OK, ali su tražili protivuslugu: da neko od nas ko se „razume“ u košarku vodi njihov tim na prvenstvu osnovnih škola opštine. Ja se samouvereno prijavim, kažem: „Evo, ja ću“. Odemo na to prvenstvo, moji klinci osvoje prvo mesto i postanu prvaci opštine Vračar, a ja zapazim jednog dečka koji će kasnije postati poznati prvoligaški igrač. Reč je o Srđanu Dabiću, koji je već trenirao sa Zvezdom, ali u tom uzrastu nije bio problem promeniti klub. Kažem ja mojim bivšim trenerima u Partizanu Ranku Gerdijanu i Igoru Huseinspahiću koji je kasnije promenio prezime u Kovačević, da imam jednog talentovanog dečka, ali ga oni odbiju! Koliko su kod mene bili u pravu sa procenom, kod Dabe su pogrešili. Međutim, pitaju oni mene šta sam radio sa klincima, kako smo trenirali, ja im kažem i oni me pitaju da li bih radio sa njima. Tako sam kao gimnazijalac postao treći pomoćni trener pionira Partizana"...

- Kada je postalo jasno da će košarka, osim strasti, biti i posao?

„Meni relativno brzo, ali ne i mojim roditeljima, koji su očekivali da u životu radim „nešto ozbiljno“. Zato sam se upisao na Pravni fakultet, ali srce mi je bilo u košarci. Počeo sam da učim, da čitam, da se usavršavam... Bilo je to drugo vreme, mnogo se teže dolazilo do saznanja. Sećam se da smo išli u Skadarliju da na nekom velikom platnu gledamo utakmice NBA Boston-Filadelfija... Danas je informacija dostupna svima, ali je istovremeno i zamena za razmišljanje. Mi smo bili obavezni da razmišljamo, učili smo i od igrača. Košarka je misaona igra...

- Od koga ste učili u praksi?

„Kada sam upisao Višu trenersku školu – pošto sam prethodno prošao neke kurseve koji su bili uslov za upis – imao sam sreće da mi predaje profesor Aleksandar Nikolić, čovek izuzetnog znanja kome naša košarka duguje izuzetno mnogo i zaista mi je žao što ništa u ovom gradu ne nosi njegovo ime. On je bio sjajan čovek, pedagog, vrhunski stručnjak. Osećam obavezu da kažem, kao svoj greh s početka karijere, da sam odbio njegovu savetničku ulogu u mojim prvim godinama rada sa prvim timom Partizana. Istina, ta odluka nije bila samo moja jer ja tada nisam bio toliko moćan i uticajan u klubu, ali sam pomalo nadobudno odbio mogućnost saradnje. Koliko je on bio veliki čovek svedoči podatak da mi to nikada nije uzeo za zlo. Naprotiv, naš odnos je do poslednjeg dana njegovog života bio izvanredan, znam da me je cenio i preporučivao kada su ga pitali o mlađim, perspektivnim trenerima. Generalno, mislim da postoji srpska trenerska škola čiji je on osnivač, a njena glavna vrlina je pravo na različitost.

- Da li ste, u neku ruku, samouki?

„Dobrim delom, ali ne sasvim. Uz profesora Nikolića još dva čoveka su snažno uticala na mene. Jeda je bio Ranko Žeravica čijim sam treninzima u Partizanu često prisustvovao i učio, drugi je bio Slobodan-Pipa Ivković, trener Radničkog, jedan divan čovek i umetnik u duši koji je sve u životu radio na jedan fini način pa je i njegova košarka bila na izvestan način sofisticirana. Naravno, dobar deo životne i trenerske škole prošao sam kroz praksu, sâm, često udarajući glavom u zid... Kada sam postao trener prvog tima Partizana imao sam 26 godina i malo toga sam znao van košarke, a ni o košarci tada nisam znao sve ono što sam kasnije naučio. Moja mladost je s jedne strane bila prednost jer nisam imao komplekse, ali isto tako nosila je i dosta mana, od odnosa sa medijima do načina na koji se ne gradi nego vodi karijera“...

- Šta je životni i košarkaški kredo?

„Verujem samo u autoritet znanja. On se teško stiče jer je najduži put do njega. Nažalost, danas imamo mnogo loših đaka. Zato nam tako i ide. Još jedna stvar: nikada ne kupujem ništa od nekoga ko je to nešto nasledio zato što taj nikada neće znati pravu vrednost nasleđa. Naravno, ponajviše verujem u rad kao osnovu svega. Rad na treningu je važniji od utakmice jer je utakmica primena treninga“.

- Osim što imate autoritet znanja, prati vas glas da ste i autoritet u svlačionici, u klubu, u odnosu sa ljudima. Da karikiram, kažu da u klubu ne sme da se promeni sijalica ako Dule nije odobrio?

„Da, znam da me prati glas nekakvog diktatora ali da malo ja pitam: Misli li neko da ona radost prošle nedelje u Zagrebu ili posle bilo koje naše utakmice može da se nametne autoritetom vlasti? Ta vrsta reakcija ne može proizaći iz loših odnosa. Jesam strog, ali nastojim da budem pravičan. Od igrača mnogo tražim, ali im i mnogo pružam. Neću reći da sam im drugi otac, ali posle roditelja najviše brinem o njima, ali u svakom poslu, pa i u mom, mora da postoji hijerarhija, komandni sistem. Ono što nikako ne trpim jeste nedisciplina. Moji igrači imaju slobodu, ali u okviru pravila jer je suština slobode upravo to – poštovanje pravila“.

- Kad smo kod radosti u Zagrebu, svi kažu da Dule Vujošević nikada nije viđen da sa toliko emocija proslavlja neku titulu?

„Sve se tako brzo odigralo da nikakve kočnice nisu mogle da prorade. Takvi koševi se daju kada se zasluže! A meni se tako nešto dosad nije baš prečesto dešavalo“...

- Da li vas sistem rada koji primenjujete na neki način „obavezuje“ da ostanete u Partizanu? Drugim rečima, da li biste u nekom inostranom klubu imali takvu slobodu u radu i da li bi poslodavci imali strpljenja da čekaju sazrevanje mladih igrača koje vi izbacujete kao sa trake?

„Živim u sadašnjosti, radim u Partizanu i uživam u poslu, mada se i dosta trošim jer unosim mnogo emocija. Nemam nikakav alternativni plan, mada nikada ne treba isključiti ni mogućnost odlaska. Meni je lepo u Beogradu, okružen sam prijateljima, nisam čovek koga su uzele ili ponele pare... Nema sigurne zemlje za rad, jedina sigurna, bilo gde, je ona dva metra ispod zemlje“.

- Da li se ponekad osećate kao Sizif? Na startu svek sezone počinjete iznova, kao da se kamen koji ste u prethodnoj popeli na vrh brda skotrljao?

„Ne znam zašto ljudi misle da je Sizif radio nešto loše, njegov posao je bio častan, on je bio uporan i hrabar čovek, heroj. Meni nije teško da počinjem od nule na startu svake sezone, jer to mi je izazov i to radim s ljubavlju. Osećam se korisnim kada vidim da neki igrač napreduje, da rad daje rezultat i njemu i timu. Igrači su „težak narod“, njihovo okruženje, od roditelja, devojaka, menadžera, prijatelja, usmerava ih krivo, ka sebičnosti, dok ja nastojim da ih odvojim od egoizma i da ih stavim u sistem funkcionisanja kolektiva, da im pokažem i dokažem da i tako mogu da se dopadnu publici, a ne samo nekim jeftinim i nekorisnim individualnim potezima. U tom odnosu najvažnije je imati granicu jer se nikada ne sme slomiti ponos igrača ili ograničiti njegova kreativnost“.

- Privatno važite za obrazovanog čoveka, kolekcionara slika, u knjižarama vas obožavaju jer ste jedan od najboljih kupaca knjiga, ali na terenu ponekad znate da se predstavite u ne baš najboljem svetlu. Da li u vama postoje dve ličnost ili je različito ponašanje posledica krajnje različitih okolnosti?

„Naravno da nisam istovremeno Dr Džerkil i Mister Hajd. Nema dve ličnosti, samo jedna koja krajnje emotivno doživljava posao koji radi. Kroz trenersku klupu teče struja! Moja, da tako kažem, bočna interesovanja pomažu mi da ostvarim neki unutrašnji balans jer radim jedan stresni posao. U životu pravda retko pobeđuje, ali u sportu je to veoma čest slučaj, ali dinamika utakmice izaziva drugačije ponašanje. U 90 odsto slučajeva moja reakcija je impulsivna, prirodna, reagujem na nepravdu... Ponekad, kad pogledam snimak, vidim da sam preterao, da nisam u pravu, ali ponekad se pokaže da je bilo još gore nego što sam ja u tom trenutku video. Suština je da iza sudijske greške nema loše namere. Kad je tako, spreman sam da razumem i da oprostim, ali ako mislim da je drugačije, moram da reagujem. U Evroligi često nismo imali najbolji tretman, ali smo rezultatima uspeli da se izborimo za bolji status.“.

- Kako birate strance? Gotovo da nije bilo promašaja...

„I to je deo sistema. Imamo osnovnu folozofiju da prvo dovedemo domaće igrače a onda, prema potrebi, kompletiramo tim profilom igrača koji nam nedostaju. Imamo razgranatu mrežu saradnika, prijatelja, dobijamo mnogo informacija koje analiziramo, proveravamo, konsultujemo se... To je takođe složen i veoma odgovoran posao. I još jedna stvar: ti stranci koji dolaze kod nas nisu bili tako dobro kada su dolazili kao što su bili kada su odlazili. I njih stavljamo u sistem i oni takođe napreduju“.

- Koliko su vam važni saradnici?

„izuzetno mnogo, neprocenjivo. Imam sreće da mladi stručnjaci hoće da dođu u Partizan, da rade sa mnom, da uče ali i da sami doprinose našim rezultatima. Sigurno nije slučajno što mi već nekoliko godina imamo jako malo ozbiljnih povreda. To je dokaz da su igrači fizički odlično spremni. Veoma sam srećan što imam tako dobru ekipu saradnika i sve lepo što nam se dešava i njihova je zasluga“.

- Da li je odlazak Partizana na F4 vrhunac karijere?

„Nadam se da nije! Volim onaj stih Arsena Dedića koji kaže: „Moj zanat mi je dao vrh sa koga ću pasti“... Ako ste dostigli vrh, onda i pad može da bude veličanstven!“

- A vi još niste na vrhu? Da li je možda Pariz prilika da se popnete na najveću visinu?

„Niko ne ide na F4 da izgubi. Iskreno se nadam da mi možemo još više od ovoga što smo postigli. A postigli smo mnogo, uspeh je ogroman, ali može i da se poveća. U jednoj utakmici uvek imamo šansu. Imamo samopouzdanja i, objektivno, mnogo smo jači nego na početku sezone“.

- Ovo će vam biti drugi F4 u karijeri. Bili ste učesnik onog istorijskog 1988. U Ganu. Ima li nekih sličnosti između Gana i Pariza?

„Nije lako porediti dva tima, posebno sa tolikom vremenskom razlikom... Ono što mi pada na pemt jeste da ljubitelji košarke gledaju na Divca, Paspalja, Đorđevića i ostale iz te generacije kroz ono što su oni kasnije napravili u briljantnim karijerama, ali tada su bili tek talentovani igrači, bez iskustva. Sećam se da su mnogi sumnjali da će Partizan dostojno reprezentovati našu košarku jer smo prvaci Jugoslavije postali neočekivano. Zvezda je u polufinalu plej-ofa izbacila moćnu Cibonu sa Draženom Petrovićem, koja je prethodnih godina dva puta bila prvak Evrope, i kada smo mi dobili Zvezdu u finalu mislilo se da smo zeleni za Evropu. Međutim, Partizan je bio prvi u Ligi osam najboljih timova i sa pvog mesta otišao u Gan, ali nedostajalo nam je iskustvo, i meni, i igračima, i klubu u celini. Nedostajao je taj poslednji korak koji je napravljen četiri godine kasnije u Istanbulu. Dalje, mi smo bili jedini bez stranaca, mada ni drugi nisu bili preplavljeni, kao danas, inostranim igračima, ogranićenje je bilo na najviše dvojicu“.

- Ako smemo da primetimo, čini se da je možda u toj sezoni rođena velika ljubav, koja traje do danas, između navijača i KK Partizan?

„Sećamo se nezaboravne utakmice sa Arisom u staroj, dobroj Hali sportova na Novom Beogradu za Božić 1988, igla nije imala gde da padne... Tada je nastala izreka da Beograd uz FEST, BITEF i BEMUS ima i BEKOS – beogradske košarkaške svečanosti? U to vreme baš i nije bilo popularno pričati da igramo na Božić... Da, bila je sjajna atmosfera, ali ja bih rekao da trend velike ljubaci između publike i Partizana počinje dolaskom Dragana Kićanovića i Dražena Dalipagića. Oni su bili među najboljim igračima reprezentacije Jugoslavije koja je 70-ih godina osvojila sve što se osvojiti može, a obojica su dizali Partizan i doveli ga 1976. do titule državnog prvaka. Kasnije se ta ljubav prenosila sa generacije na generaciju, stvoreno je snažno navijačko gnezdo. Oni kojih su 70-ih i 80-ih dolazili na naše utakmice i navijali danas dolaze sa sinovima i unucima, ta ljubav prema Partizanu je nasledna. KK Partizan i njegovi navijači su kao brojna familija koju ujedinjuje ljubav, ali kao i u svakoj dobroj porodici ponekad dođe do nesporazuma koji se rešavaju unutar kuće“.

- Posle toliko godina trenerskog posla i toliko velikih igrača koje ste trenirali znamo da je nemoguće sastaviti „idealni tim“ od 12 igrača, ali recite nam bar imena onih koje nikako ne biste izostavili?

„Teško pitanje, ali da probam: Vlade Divac, Žarko paspalj, Predrag Danilović, Goran Grbović i Saša Đorđević. Kamo sreće da posle Pariza ove 2010. Neko od današnjih asova „crno-belih“ zasluži da, makar sa klupe, pojača ovu petorku veličanstvenih“...

[Plakich]

Grobari

Ne znam da li je bilo, al evo da podrzimo Crno Bijele....

[neno#4]

Šta ima Partizan u čemu ostale evropske ekipe teško mogu da mu pariraju?

Počev po vrsti (od najnižeg), Partizan ima Bo Lester MekKaleba, najbržeg, najekplozivnijeg i „najluđeg“ beka u Europi, koji u postavci Partizanove igre ima veliku ulogu, minutažu i uticaj na tim. Strahovito agresivna i veoma učinkovita igra u tranziciji i polukontrama, nevjerovatno nepredvidivi i ekstremno hitri ulazi, sa fenomenalnom egzekucijom u kojoj i protivnički centri ne uspijevaju da ga zaustave. Bo je od početka i tokom serije sa Makabijem ubrzao svoju igru i ušao u pakleni ritam, i predstavlja veliku opasnost za bilo kog protivnika.

Partizan na poziciji 3 ima 211 cm visokog Jana Veselog, koji igrom, izgledom i zalaganjem... letenjem, jurnjavom, skakanjem... zaslužuje svoj novi nadimak Avatar. Trči koracima od tri metra, skače bradom do obruča a šakom do sata, kuca kao da zakiva i kad je u ritmu utakmice pravi nenormalnu razliku na parketu. Još kada stabilizuje šut, igru leđima i kontrolu vođenja i građenja lopte, što mu neće biti preveliki problem niti nešto neostvarivo, postaće kompletna igračina i ostvariće svoj san – da postane autentična NBA zvijezda..

Partizan ima najvišeg igrača Eurolige Slavka Vraneša, koji svojih zastrašujućih 229 cm, nosi sve bolje, efikasnije i efektnije, i Partizanovi najveći uspjesi ove sezone koincidiraju sa njegovim odličnim partijama. Njegova igra u odbrambenoj fazi odavno je u Čitanci Europske košarke, ali njegovo sve bolje snalaženje u napadu i evidentan porast sigurnosti i samopouzdanja je respektabilan.
Sve više mi čini, da bi Slavko trebao da ostane u Partizanu, jer je postao svojevrsni simbol kluba i miljenik (ipak većeg) dijela navijača, i da me ne bi iznenadilo da ga Dule dogodine upgrajduje u top 5 centara Evrope sa svojim kolegom Marićem.
On sigurno nigdje neće pružati tako dobre partije kao u Partizanu.

Partizan ima fizički najjačeg centra, najkorisnijeg igrača Eurolige u cijeloj sezoni, Aleksa Marića. Strašna snaga, odlična kretnja, dobro postavljanje, građenje, igra leđima, borbenost i takmičarski duh su osnovne odlike možda i prvog centra Evrope. Prije povrede dostigao je nivo forme koji ga je promovisao u tom trenutku nesumnjivo najboljeg centra, pa čak i igrača Eurolige. Nakon oporavka od povrede, njegov proces povratka traje, odvija se i napreduje, baš kao i njegova forma.

U ekipi važnu ulogu ima i jedan od košarkaški i timski najinteligentnijih europskih igrača, iskusni i namazani Dušan Kecman. Izuzetno prati igru svog i čita kretnje protivničkog tima i odigrava kao svojevrsni korektor, sa slobodom i hrabrošću da na terenu povuče poneki odvažan, majstorski potez na svoju ruku. Za Duleta Kecmana mislim da je s obzirom na ogroman kvalitet koji posjeduje, nenormalno važan igrač Partizana, zaslužan za mnoge ovogodišnje trijumfe i da sa Perom Kapitenom predstavlja vezivno tkivo ovog tima i igrače koji amortizuju, balansiraju i „drže“ ekipu u tonusu .

Partizan ima trenutno najboljeg trenera Eurolige, koji je stvari postavio na svoje mjesto, i to na perfektan način. Sve je pod kontrolom. Sastavljen je stručni štab koji prema instrukcijama radi: najbolji skauting, izvanredan individualni rad, program za fizičku spremu i pojačavanje kondicionih sposobnosti naslijeđen od prof.Koprivice, i izuzetnu pripremu meča, taktičku postavku i vođenje utakmice Duška Vujoševića. Treba priznati da je sve tri prethodno navedene stavke Dule izuzetno unapredio posljednjih godina, i sigurno postao strah i trepet i za timove koji su u svakom smislu „daleko od ovih nesrećnih balkanskih gudura“ i noćna mora cijele evropske trenerske elite.

Posmatrajući ekipu kao cjelinu, za Partizan se može reći da je među fizički najjačim ekipama, sa najviše kondicije i najboljom fizičkom spremom, i to maksimalno koriste, prvenstveno u odbrani.. I po pitanju brzine, atletskih predispozicija i skočnosti, ekipa je u samom vrhu po svim parametrima. Sa tako dobro fizički pripremljenom ekipom, koja ima izraženu disciplinu u treningu i utakmicama, i visok nivo koncentracije u učenju i primjeni urađenog na treninzima, odličan trener sa ogromnim teorijskim znanjem i odličnim poznavanjem aktuelnosti u euro košarci, može da uradi svašta i da „zabiberi čorbu“ apsolutno svakom protivniku.

Partizanova odbrana je jedna od najjačih u ovom trenutku, sa tendencijom da u Parizu bude pakleno-čelična, i ovom timu niko, pa čak ni poletarci nisu slabi odbrambeni igrači, naprotiv, većina njih je među najboljim pojedinačno, a svi zajedno pružaju jednu od najboljih kolektivnih odbrana, sa mnogim interesantnim rešenjima i specijalima u režiji velikog stratega KK Partizan.
Fenomenalan skok u napad i odličan u odbrani, su još dvije karakteristike u igri po kojima je Partizan neprikosnoven u euroligaškom takmičenju, pa čak i u konkurenciji preostale tri ekipe sa Final 4, i na taj turnir ulazi i sa izraženom prednošću u tom segmentu igre.

Kao i svaki klub Partizan ima kapitena- ali Kapiten Petar Božić nije puki nosilac trake, on je stubčina ekipe u svakom smislu i na svim poljima... i na parketu, i na klupi, i u svlačionici, i van hale... i na svako, on emituje sigurnost, snagu, vjeru, hrabrost... i uvijek ima stav , a vrlo često i riješenost da preuzme odgovornost i riješava završnice.
Pored svega, ja njega smatram i izvanrednim šuterom, i apsolutno očekujem njegove dalekometne „prangije“ u lomljivim trenucima utakmica, što je nekoliko puta do sada trijumfalno izveo.

Ima Partizan i Rašića i Miloševića. Dvojicu neosporno talentovanih igrača, velikih mogućnosti i odličnih predispozicija. Ali, obojica imaju problem psihološke prirode, kojii ne uspijevaju da preprode i zaigraju u kontinuitetu na jednom ustaljenom nivou, jer prosjeke imaju sasvim korektne u odnosu na minutažu i ulogu u timu. Ali njihov doprinos je u ovoj sezoni bio ogroman, a nekoliko situacija i presudan, i ako se nadamo trijumfu u Parizu, barem jedan od ove dvojice mora da nadigra svoj ovogodišnji prosjek, i ne bih imao ništa protiv da Rašić napokon bljesne i veže dvije odlične partije poput nekih koje je odigrao početkom sezone.

Veliku ulogu u konstantno dobroj igri tima u svim segmentima ima i Lorens Roberts, koji svoj posao „rudarski“ odrađuje u tuči sa protivničkim centrima i nemilosrdnoj borbi za svaku loptu, posjed i prostor. Suvislo je pričati koliko je njegov učinak važan (ponekad i ključan) u ostvarivanju rezultata u ovoj sezoni. I u njegovoj igri osjetno je da postoji još prostora za napredak, i bilo bi izuzetno lijepo kada bi svoje najbolje partije u crno-belom dresu pružio baš u gradu svetlosti.

Partizan ima i mlade i talentovane Mitrovića, Đekića i Sinoveca, koji bez obzira na neiskustvo i debitantsku sezonu zavrjeđuju i skupljaju svoje prve minute u ravnopravnoj borbi sa poznatim imenima i prekaljenim profesionalcima. U okviru svojih minijaturnih nastupa, ipak su svojom angažovanošću i trudom zaslužili podršku i povjerenje, i siguran sam da ćemo ih već slijedeće i u sezonama koje dolaze gledati i navijati za njih u nekim ključnim trenucima koji nam u budućnosti sigurno predstoje.

[Willy]

Ovo je jedna visokokvalitetna kolumna, briljantan post!

Da smo sugrađani častio bih te pivom.