Tokio je goreo. Gorela je i Srbija. Beograd je bio na nogama. Vasceli crveno-beli živalj se posle noći bez sna, grozničavo provedene kraj magične TV kutije iz koje je stizala slika iz Japana, slio na ulice. Zora sa Dalekog istoka ogrejala je reke oduševljenih Zvezdinih „vernika“ koji su preplavili ulice da proslave još jednu titulu.
Nije šala, tog 8. decembra 1991. godine, tek nešto više od šest meseci pošto je zasela na evropski presto u Bariju, naša Zvezda postala je i – klupski prvak sveta!
Pred Zvonkom Milojevićem, Duškom Radinovićem, Goranom Vasilijevićem, Vladimirom Jugovićem, Miodragom Belodedićem, Ilijom Najdoskim, Miloradom Ratkovićem, Vladom Stošićem, Darkom Pančevom, Dejanom Savićevićem i Sinišom Mihajlovićem, koje je sa klupe predvodio Vladica Popović, u finalu Interkontinentalnog „Tojota“ kupa pao je čileanski Kolo-kolo.
Zvezda je branila ugled srpskog, jugoslovenskog i evropskog fudbala. To je učinila – bez greške. Sa 3:0 savladala je ekipu na čijoj je klupi sedeo Mirko Jozić, koji se u anale našeg fudbala upisao kao selektor plave „čileanske“ omladinske reprezentacije koja se 1987. godine popela na krov sveta. Četiri godine kasnije, sa pravim Čileancima, protiv Zvezde je doživeo – debakl.
Za to su pobrinuli Vladimir Jugović - golovima u 20. i 60. minutu, i Darko Pančev – pogotkom petnaest minuta pre kraja utakmice. Jedino kolo koje se igralo tog dana na Olimpijskom stadionu u Tokiju bilo je – Zvezdino.
Danas, 17 godina kasnije, Vladica Popović s neksrivenim ponosom seća se tog dana. Kako i ne bi... Trofeje je osvajao i kao igrač i kapiten našeg tima. Zatim kao stručnjak. Sličnim bilansom mogu da se pohvale i drugi. Ali, Popović je jedini, ne samo Zvezdin nego i jugoslovenski i srpski trener, koji je došao do fudbalskog Mont Everesta.
Povodom godišnjice obeležavanja osvajanja klupske titule prvaka sveta pričali smo sa Vladicem Popovićem. Na „Marakani“, gde drugde. Oči mu cakle od strasti i zadovoljstva dok ponovo, po ko zna koji put, premotava „film“ utakmice koja mu je za sva vremena obeležila trenrsku karijeru. I – život.
Otkad znam za sebe bio sam „Zvezdaš“ i neprestano i potpuno posvećen našem klubu. Zvezda mi je dala sve, nadam se da sam i ja Zvezdi vratio dosta. Presrećan sam što sam imao tu čast da budem deo našeg istorijskog slavlja u Tokiju. Taj dan će, baš kao i Bari, zauvek ostati „crveno slovo“ u Zvezdinom kalendaru. Malo je reći da sam na to ponosan - pričao nam je naš Vladica dok smo u Muzeju našeg Fudbalskog kluba sa nesmanjenom znatiželjom posmatrali vredan trofej koji su „general“ Popović i njegova „vojska“ osvojili pre 17 godina.
Iako je šira fudbalska javnost upoznata sa gotovo svim, pa i najsitnijim detaljima, pitanja o ovom slavnom događaju i kako ga je doživeo naš proslavljeni stručnjak je – bezbroj. A, odgovori nikad ne gube na aktuelnosti.
Kad ste mi rekli da ćemo pričati o Tokiju pretpostavio sam da ćete me pitati n zašto sam, recimo, ceo taj meč presedio na klupi, i zbog čega nisam napravio nijednu jedinu izmenu, i da li sam strepeo zbog toga što je Jozić vrlo dobro znao kako mi igramo i šta od nas može da očekuje – pričao nam je Popović.
Idemo redom...
Najpre, da kažem da je priprema za ov utakmicu bila veoma duga i studiozna. Jozić je znao Zvezdu, ali i mi smo – da ne kažem ja, znali gotovo sve o našem rivalu. Kolo-kolo je u jesen '91. igrao na jednom turniru u Španiji i, naravno, putovao sam tamo da prikupim potrebne informacije i da ih vidim na delu. I pre nego što smo stigli u Japan mi smo bili potpuno taktički spremni za ovo finale. Da smo tu bitku dobili, ostalo je zapisano u fudbalskoj istoriji...
Od prvog do poslednjeg minuta ostao je miran iako je u njemu, kaže. vrio vulkan.
Oduvek sam se trudio da svoj klub predstavljam na dostojanstven način. I, zar današnji fudbal ne pokazuje da se gestikuliranjem i skakanjem sa klupe nimalo ne može uticati na dešavanja na terenu. A, ni u pauzi između dva poluvremena ni kasnije tokom nastavka nisam želeo ništa da menjam, jer – nije bilo potrebe. Iako smo u 43. minutu ostali bez pomoći takvog asa kao što je bio naš kapiten Dejan Savićević, potpuno smo kontrolisali situaciju na terenu.
Pričali smo dugo. Najzanimljivije delove intevrjua sa Vladicom Popovićem, koji nam je otkrio šta je u pred drugih 45 minuta pričao sa Mihajlovićem i kakav mu je zadatak poverio, da li je i sam bio iznenađen golgeterskim učinkom Jugovića, kako danas gleda na generaciju fudbalskih „vanzemaljaca“ koju je vodio i ljude iz tadašnje uprave našeg Fudbalskog kluba i mnogo toga još... možete pogledati ovde, baš kao i Zvezdine golove za veliku pobedu od 3:0.
Tokio, 8. decembra 1991. godine. Samo je nebo bilo iznad nas!
Red Star Forum
Generalni sekretar našeg kluba Saša Kozić, sportski direktor Ilija Ivić, naš nekadašnji trofejni igrač i trener Vladica Popović predstavljali su FK Crvena zvezda na „Red Star Forumu“, koji je u organizaciji crveno-belog Sportskog društva danas održan u hotelu „Hajat“. Na ovom skupu učestvovao je i naš legendarni golgeter Dušan Savić, koji je predstavljao Fudbalski savez Srbije.
Učešće na ovoj svojevrsnoj tribini, koja je otvorila brojne teme o nužnosti Zakona o sportu, vlasničkoj transformaciji i ulozi i položaju Sportskih društava danas, uzeli su brojni predstavnici iz velikih sportskih familija – sofijskog Levskog, podgoričke Budućnosti, ljubljanske Olimpije, sarajevske Bosne, banjalučkog Borca, Partizana...
Ipak, najveću pažnju izazvao je dolazak predsednika Fudbalskog kluba Barselona, gospodina Đoana Laporte. Izuzetno atraktivna prezentacija prvog čoveka katalonskog giganta i njegovi direktni odgovori na pitanja na sve „goruće“ teme oduševili su sve prisutne.
Gospodin Laporta se ovom prilikom zadržao u razgovoru sa Sašom Kozićem, Ilijom Ivićem i Vladicom Popovićem, a srdačno je pozdravio još dvojicu velikih „Zvezdaša“ – košarkaške stručnjake Božidara Maljkovića i Svetislava Pešića s kojima je evocirao uspomene iz dana saradnje pod svodom „Nou Kampa“.
VRATIĆE SE PONOVO AKO BOG DA 
