SportSport.ba

Mirza Šehanović, taksista iz Tuzle, na svom Facebook profilu objavio je nastavak priče: “Tetka iz Švedske”. Satirični tekst nasmijao je mnoge, a istini na volju, u istom su se mnogi i pronašli. Tekst prenosimo u cijelosti…
Sigurno se sjećate moje tetke iz Švedske, koja mi je nudila Samsung S3, da dođem po nju na aerodrom u Sarajevo, a koju sam hladno odbio i ostavio je da se smrzava na aerodromu…

Nemam pojma da je ponovo u Bosni, juče u 14:20 me zove nepoznat broj, ja pomislio neko normalan treba taxi. Javljam se, a ono moja tetka, ushićenim glasom i razdragano mi se javlja, kao da ništa loše nije bilo između nas. Odmah sam znao da ću nekako na*ebati, samo nisam znao na koji način.

Pita ona mene susretljivo kako smo moja porodica i ja. Pošto sam pretpostavio da je daleko, kažem joj istinu, da je supruga bolesna zadnjih desetak dana, da sve po kući i oko Alena (sina) ja završavam. Kad stignem, malo izađem raditi, pa koliko uhvatim. Kad ona iz topa:” Pomoći će tebi tvoja tetka!”

Na trenutak pomislih da sam Baraba, nezahvalnik, na početku razgovora sam pomislio da ću biti donji, a smiješi mi se neplanskih 100 eurića preko WU.

Međutim, tetkin piskutavi glas me brzo ošamario i vratio u realnost: “Evo mene u Bosni, čula sam od tvoje matere da ste u Dragodolu, pa ćemo večeras tetak i ja doći na kaHvu. Pomoću ti ako šta treba uraditi po kući, usisati ili nešto ispeglati…”

“Jaka pomoć”, kontam ja.

Potrefilo se, a tako to dragi Bog namjesti, da je izrazito visok datum, jer je supruzi plata jedanaestog u mjesecu, tetka se najavila desetog, kud je i taj jedanaesti nedjelja…

Zadnju “daljinsku” vožnju sam bacio kad se izabrao ovaj posljednji Papa, znači kokuz sam frontalni. Imam jedno 18 KM i cvaju koju sam sakrio sam od sebe, znači ukupno 38 KM.

Moram se brzo i veoma mudro organizovati, jer na suprugu ne mogu računati, žena ne može da mrdne rukama, samo leži.

Kupim pola kile mljevenog mesa, brzinski odnesem punici, jer znam da ima kiselog kupusa “u glavici” i zamolim je da začas smota i skuha sarmu. Kažem joj situaciju, ona me obraduje viješću da je komšija prekjuče zaklao junicu, da su kupili finog mesa, da će mi ona, osim sarme, ispeći 4-5 lijepih šnicli. Mašala, dobar start.

Uvratim se u Bajru, kupim ćevapa za 6 KM, pilećeg filea za 4 KM. U Bingu kupim dvije bambuče, dvolitarku Cole po akcijskoj cijeni od 2 KM i Juicy limunadu za tetkino osjetljivo grlo. U kući sam imao sudžuke i trapista već od prije, u zamrzivaču kilogramsko pakovanje pomfrita, elem kupim još carsku mješavinu, šampinjone, dvije velike pogače. Presaberem se, ostalo mi još 9 KM. Odem u slastičarnu Bosna, kupim 6 različitih kolača. Nisam se smirio dok se nisam “nulirao”, ali “ne dam NAMA, pa nek ide glava”.

Stan je sređen, utegnut od prije, pa sam se odmah bacio na pravljenje večere. Samo što sam stavio carsku mješavinu da se dinsta, perem šampinjone, zvoni tetka. Poranila mašala, u 17:15, ja je nisam očekivao prije 19h, iskreno. Tetak iz topa pita: “Šta ono tako lijepo miriše u kuhinji?”, kontam “gladan se potrefio, hvala ti Bože”.

Dodade meni tetka neku manju kesu, kaže standardno: “Evo malo hedije”. Stvarno je malo, ali opet se u mislima kritikujem, kontam ako je negdje zalutala stojanka, ona može stati i u najmanji džep,a kamoli u manju kesu…

Napravim im na brzaka kafu, dok sam čekao da voda provri, nasjekao sam sudžuku i sir za meze. Unesem kafu, vidim tetka se zabrinula oko moje Amire, napravila tužnu facu da sam pomislio da više boli tetku nego moju suprugu.

Pošto ne pijem kafu, a i sit sam svoje lafine, a kamoli tuđe, na onu vruću ringlu stavim roštilj tavu i ispečem one ćevape i file. Muzevir u meni je čekao prvu priliku da skenira “hediju”. Čim sam počeo peći ćevape, zatvorim vrata od sobe da im ne ide dim. Tetka kaže: “Nemoj sine ništa plaho spremati”, a kod tetka želudac krči kao radio-amater početnik, isprepada mi dijete.

Elem, u kesi se nalazi: čokolada-uskršnji zeko od 300g, rok trajanja 10. 04. 2018 (znači-kupljeno na sniženju), 200 g kaHve, Bony sirup od ananasa, muške čarape od poliestera i zelena ženska marama. Nigdje one stojanke, kojoj sam se nadao. Koja sam ja konjina, stucao čet’erest godina u guzicu, a još vjerujem u vilenjake. Od huje kažem sam sebi: “Sad nećeš ići po onu sarmu i šnicle, jeb’o te očin otac!”.

Ispečem onaj pomfrit, gljive onako oprane ostavim u frižider, da imam za sutra.

Tetak navalio kao da je zadnji puta jeo u Švedskoj, a već su četiri dana u Bosni.

Žderu oni, piju, Amira moja u nekom poluležećem stavu, dosta joj njene muke, a mene obliva hladan znoj od huje. Začu se zvono, ja otvorim, a glupan ne zatvorim vrata od sobe, kad moj badžo. Krenuo na posao, vatrogasac, noćna smjena, pa da mi uštedi put do punice, ponio mi on sarmu i šnicle. Dere se kao sivonja, da dobije na važnosti, a tetka uključila radar.

“Eh, sine, mi smo se sad najeli, ostavi ti to za sutra.”

“Ne bih vam svakako ni iznjeo”, mislim ja u sebi.

Stukli su i kolače, naravno. Tetka je morala čopnuti od svakog po malo, jer se tobože nije mogla odlučiti koji je bolji…

I vidite sad, ne bih ja ovu priču podijelio sa Vama, sačuvao BiH sramotu za sebe, nego u 12:30 me zove Amira, ja sam na taksi štandu na glavnoj autobusnoj stanici. Kaže mi: “Znaš šta ima novo? Došli tetak i tetka na ručak, da probaju sarmu i šnicle… “.

“Izvadi one gljive iz frižidera, da im napravim prilog uz šnicle, odoh po hljeb i eto me kući”…