UEFA EURO 2024.

[DamirT]

Idu veceras sutevi Tdchuamenia na 50-ti red tribina

[Tekashi]

[denimen99]

Idu veceras sutevi Tdchuamenia na 50-ti red tribina

Tchou je ballon d'or kandidat, bar za top 3 mjesta, s obzirom da ove sezone nije izgubio niti jednu utakmicu.

[enobarca]

Ma tesko ce Spanija nadoknaditi izostanak dva igraca u odbrani, pogotovo Carvajala, mijenja ga metuzalem Navas.Mbapea kad tad mora krenuti a ako ga krene veceras nek je bog na pomoci Navasu.
Izostanak Pedrija je plus.
Po prikazanom ni Englezi ni Francuzi nisu zasluzili finale ali ko te pita, igrace ga 90% ta dva tima.

[halabuka]

Samo cu jos reci
Mandzukic i Suker 432 gola

Dzeko 451 gola






Opet laz domacih kvislinga kojima je draze **** iz Hrvatske nego burek iz BiH
Dzeko je najbolji strijelac u historiji Wolfsburga

Naravno da je Dzeko bolji od njih dvojice zajedno. Ne mogu hrvati svariti da je musliman bolji od njihovih legendi, to njih boli.

[Sheyi]

Hahah dobro dobro vidim ja o cemu se radi
Dzeko da je osvojio svjetsko i ligu prvaka isto bi govorio
jer si debil

Ti si Zeljovac, zato branis bosansku krampu.

I u timskim i u individualnim uspjesima Mandzuka je ispred Dzeka.

Ev ja sam Slobodas, ali druze lupas nevidjeno. Cuj Mandzukic bolji igrac od Dzeke.

Sto Mandzukic ne povede Wolfsburg do titule, lako je Bayernom nabijati broj trofeja kao sporedni igrac.

Nemoj ga majke ti vise spominjati, forum je imao raznih neznalica, ali ova reinkarnacija je dosad najzesca, ali svaka mu cast na samouvjerenosti, tu mu skidam kapu, ali znanje o fudbalu mu je nisko, iako se trudi.

[Invincibles14]

Samo cu jos reci
Mandzukic i Suker 432 gola

Dzeko 451 gola






Opet laz domacih kvislinga kojima je draze **** iz Hrvatske nego burek iz BiH
Dzeko je najbolji strijelac u historiji Wolfsburga

Naravno da je Dzeko bolji od njih dvojice zajedno. Ne mogu hrvati svariti da je musliman bolji od njihovih legendi, to njih boli.

Dzeko bolji od Šukera?
Sta konzumiras ljubi te brat?

[halabuka]

Samo cu jos reci
Mandzukic i Suker 432 gola

Dzeko 451 gola






Opet laz domacih kvislinga kojima je draze **** iz Hrvatske nego burek iz BiH
Dzeko je najbolji strijelac u historiji Wolfsburga

Naravno da je Dzeko bolji od njih dvojice zajedno. Ne mogu hrvati svariti da je musliman bolji od njihovih legendi, to njih boli.

Dzeko bolji od Šukera?
Sta konzumiras ljubi te brat?

Vodu

[Rimes87]

Samo cu jos reci
Mandzukic i Suker 432 gola

Dzeko 451 gola






Opet laz domacih kvislinga kojima je draze **** iz Hrvatske nego burek iz BiH
Dzeko je najbolji strijelac u historiji Wolfsburga

Naravno da je Dzeko bolji od njih dvojice zajedno. Ne mogu hrvati svariti da je musliman bolji od njihovih legendi, to njih boli.

Dzeko bolji od Šukera?
Sta konzumiras ljubi te brat?

Da? Daj činjenice da je drugačije, molim te, baš bih to volio čuti.

[denimen99]

Naravno da je Dzeko bolji od njih dvojice zajedno. Ne mogu hrvati svariti da je musliman bolji od njihovih legendi, to njih boli.

Dzeko bolji od Šukera?
Sta konzumiras ljubi te brat?

Da? Daj činjenice da je drugačije, molim te, baš bih to volio čuti.

Dobar je Džeko ali nije igrao u Reala.

[rio_Ferdy88]

Evo malo Velikih priča i Novakovićeve najave

Rivalitet fudbalskih reprezentacija Francuske i Španije jedan je od onih na kojima počiva magija ove igre. Dve supersile sa elitnim, ali potpuno različitim timovima, nimalo sličnim strategijama i taktikama, moraće da u 90/120/130 minuta dokažu da su bolji od onog drugog.

Ako za vas fudbalska istorija počinje 1998, a među vama je mnogo takvih, na Bayernovoj areni se u utorak uveče sastaju dve najuspešnije reprezentacije na planeti. Ne šalim se, od 11 evropskih trofeja u prethodnih četvrt veka ovi timovi su osvojili po tri (Italija je vruće-ledeno pristupom uzela dva, svi ostali zajedno tri, a među njima je i Grčka).

No, svet i fudbal postojali su i mnogo pretoga, mundijali se igraju od 1930, Euro od 1960. Neko mlađi od 30 će ovo teško poverovati, ali kroz veći deo fudbalske istorije reprezentacije Francuske i Španije su bile, što kažu Englezi, underachievers. I to ozbiljni.

Dve evropske titule, obe kod kuće, jedno finale, pet ulazaka u top 4. Četiri od tih osam dobrih rezultata ostvareno je na tri vezana turnira osamdesetih, preostala tri spakovana u raspon 1958-64. Šesnaest neplasmana na turnir. To je kompletan učinak na prvih 25 velikih takmičenja dve selekcije od kojih se očekuju rezultati.

Ne Nemci ili Italijani, koji su istorijska evropska elita, nego čak i Holanđani, Čehoslovaci ili Sovjeti samostalno mogu da pariraju zbirnom učinku ove dve selekcije. A eto, stvari su se toliko promenile od 1998. Zato su se ključni mečevi ovih selekcija uglavnom odvijali u ovom veku. No, krenućemo redom.


Pre 1984: Španska dominacija

Dve komšijske selekcije nisu se srele sve do 1922, kada je Bordeaux ugostio Španiju, a oni rutinski pobedili 4:0. Prvi strelac u istoriji okršaja ove dve selekcije je legendarni Paulino Alcantara, čovek koji je i dalje najmlađi strelac i igrač Barcelone, kao i sedmi na klupskoj listi strelaca, a u karijeri je stigao da trese mreže u dresu Španije i rodnih Filipina (sa kojih je izbegao kao trogodišnjak), uspešno završi studije medicine, bude direktor Barcelone, selektor Španije i najbolji azijski igrač u 20. veku. I visoki funkcioner Falange Española. Pravi fašista, ne ovo danas kad je fašizam sve sa čime se neko ne slaže. Paulino je spakovao dva gola u prvih pola sada, Travieso posle dodao još dva.

Tako je postavljen standard koji će potrajati do posle Drugog svetskog rata. U prvih osam okršaja Francuzi su dobili jedan, 1:0, a izgubili sedam nikad minimalno, zbirnom razlikom 30:3. Tek pedesetih Francuska se trgla i vezala tri meča bez poraza, uključujući dve pobede, 2:1 u Madridu i 4:3 u Parizu.

Bilo je to doba slavnog tandema Kopa – Fontaine, a ovaj klasik igran je na pola puta između dva plasmana u polufinale za Les Bleus. Daleko od toga da je Furiji nešto falilo, napadačku petorku su činili: Suarez, Kubala, Di Stefano, Artetxe i Gento. Originalni Luis Suarez, Barcin i Interov heroj, dao je prvi gol posle 20 minuta, Francuzi su uzvratili sa četiri uzastopna, a Španija je u finišu samo smanjila.

Bilo je to kratko skretanje od standarda. U narednih četvrt veka odigrano je još osam utakmica i Francuska je dobila jednu, ponovo minimalno. Sve do 1984. Francuzi nikad nisu pobedili Španiju razlikom većom od jednog gola. Na drugoj strani Španci su dobili još tri meča (10-5-4), a u strelce su se upisivali i igrači kao Pirri (triput) i Luis Aragones. Od prvih 19 mečeva svi su bili prijateljski, u narednih 18, prijateljskih će biti još sedam.

Kraj 20. veka: Francuzi preuzimaju kontrolu

Prvi takmičarski meč dve selekcije odigrale su na Parku prinčeva, 27. juna 1984, pod svetlima snažnih reflektora – bilo je to finale Evropskog prvenstva, na kojem je Francuska jurila svoj prvi trofej. U prethodna dva turnira pred svojom publikom (SP 1938, EP 1960) Les Bleus su dobili jedan i izgubili četiri meča, ali sada ništa nije prepušteno slučaju.

Michel Platini bioje u odličnoj formi i dao osam golova pre finala, uključujući i het-trik protiv Jugoslavije, dobijeni su u grupi i Danska i Belgija, a u polufinalu je u epskom meču savladan Portugal, pogotkom Platinija posle prodora Tigane u poslednjim minutima drugog produžetka.

Španija je pred turnir izgubila kod kuće od Jugoslavije, a u tesnoj grupnoj fazi remizirala je sa Rumunijom i Portugalom i bila na pragu ispadanja, dok Maceda nije dao gol u 90. minutu i eliminisao Nemce. Plavokosi štoper je i u polufinalu protiv Danaca bio spasilac, izborio je produžetke, usledili su penali, a promašio je samo onaj od koga se najmanje očekivalo – Elkjær.

U finalu Španci nisu mogli da računaju na suspendovanog Macedu, a njihovinapadači nastavili su da promašuju. Trenutak odluke zbio se u 57. minutu, kada je Platini uputio ne posebno opasan slobodnjak, a inače pouzdani Arconada dopustio da mu lopta prođe u gol. U samoj završnici domaćin je ostao bez isključenog Le Rouxa, ali je njegov saigrač iz Monaca Belone u kontri dobio pas Tigane i bocnuo za konačnih 2:0.

Timovi su se ponovo sastali u kvalifikacijama za Euro 1992, kada su Francuzi zabeležili duplu pobedu, 3:1 i 2:1, uz po gol Papina na oba meča. Kakvo je raspoloženje u Španiji bilo svedoči manje od 10 hiljada gledalaca u Sevilli. U tom periodu odigrana su i dva prijateljska meča i oba su pripala Francuskoj.

Novi okršaj na velikom takmičenju dogodio se na Euru 1996, kada su dve selekcije bile u istoj grupi B. Pred meč na Elland Roadu Španija je bila pod pritiskom, jer su remizirali na startu s Bugarima, koji su zatim savladali Rumune, pa bi ih poraz eliminisao. Djorkaeff je doveo Francusku u vođstvo, a golom Caminera u završnici La Furia je stvorila sebi izglede za plasman u četvrtfinale.

U raznim periodima istorije mnogi delovi ovih zemalja bile su pod vlašću one druge. Barcelona je bila deo Franačke imperije, a Navara prešla iz francuskih u španske ruke tek u XVII veku
Tako je na kraju pred Euro 2000 skor bio 10-6-9, i dalje u korist Španije, koja je pobedu čekala još od 1981. Međutim, u takmičarskim utakmicama Francuska je imala tri pobede uz jedan remi i bez poraza.

Francuska se kroz grupu nije mnogo namučila, jer su posle dva kola znali da idu dalje, pa su od Holandije poraženi 3:2 u meču u kojem se moglo igrati opuštenije. Španci su takođe završili goleadom, ali pod prinudom. Posle startnog poraza od Norveške i tesne pobede nad Slovenijom, dalje ih je vodila samo pobeda nad Jugoslavijom. Plavi su ušli u sudijsku nadoknadu sa golom prednosti, ali su onda primili dva gola, što su mogli sebi da dopuste, jer Norveška nije savladala Sloveniju.

Na stadionu Jan Breydel u Bruggeu sve bitno događalo se u finišu oba poluvremena. U prvom su viđena tri gola – najpre slobodnjak Zidanea, papenale Mendiete i konačno šut pod prečku Djorkaeffa, na pas Vieire. U drugom poluvremenu španska nervoza videla se u seriji kartona, ali su u 90. minutu opet dobili slamku spasa, Abelardo je pao u 16m i bio je to novi penal. Međutim, Raul je šutirao preko gola, a u nadoknadi je neometani Urzaiz ponovio isto. Francuska je prošla dalje i osvojila turnir sa dva zlatna gola, protiv Portugala i Italije.

Ovaj vek

U novi vek dve ekipe su ušle sa po 10 pobeda, ali je moment bio na strani Francuske, i zbog dva vezana trofeja, i zbog dve decenije bez poraza u međusobnim duelima, ali i zbog skoro perfektnog skora u takmičarskim mečevima (4-1-0).

Španci su baksuz skinuli na Mestalli u martu 2001, kada je lokalni heroj Fernando Morientes doneo prvi trijumf nad severnim komšijom posle 20 godina i osam neuspelih pokušaja. Prijateljske utakmice služiće u ovom veku Španiji da podigne moral – od pet dobili su četiri.

Na novi zvanični okršaj čekalo se do juna 2006, kada su se u poslednjem meču osmine finala timovi borili za pravo na meč sa braniocem svetske titule Brazilom. Francuzi su u grupi igrali šokantno loše,bez golova sa Švajcarskom, pa 1:1 sa Južnom Korejom i na kraju su pobedili debitanta Togo 2:0, ali je postalo jasno da put ka finalu vodi preko Španije, Brazila i nekog od para Engleska-Portugal.

Španci su u Nemačku stigli bez poraza, ali sa čak šest remija u kvalifikacijama i iza SCG. Imali su laku grupu u kojoj su zbrisali Ukrajinu na startu, zatim dugo jurili preokret protiv Tunisa i stigli ga i na kraju rutinski rešili Saudijce. Bilo je to tek treći put u istoriji da Španija dobije sva tri meča u grupi, a njihova serija bez poraza trajala je 25 mečeva.

U Hanoveru je 27. juna Španija povela sa bele tačke, nakon faula Thurama Villa je bio siguran, a izjednačio je Ribery, obišavši golmana. Francuska je bila bliža golu u drugom poluvremenu, ali je morala da čeka do same završnice, kada je na scenu stupio Zidane.

Njegov slobodnjak je posle odbitka u mrežu smestio Vieira, a prostor koji se zatim otvorio iskoristio je Zizou za jedan lep solo gol. Protiv Brazila on će zatim odigrati možda i najbolji meč karijere, a posle penal-pobede nad Portugalom, Francuzi će izgubiti finale od Italije na penale, nakon slavnog sukoba Zidane-Materazzi.

U pripremi za sledeća dva takmičenja Španija je dobijala prijateljske mečeve sa Francuskom, a zatim osvajala pehare, izjednačivši uspeh SR Nemačke i Francuske objedinjenjem evropske i svetske krune. U leto 2012. Španci su u grupnoj fazi remizirali sa Italijom, razbili Irsku i tesno dobili Hrvatsku golom pred sâm kraj. Francuska, koja je dve godine ranije uspela da ispadne u grupu na SP sa jednim bodom, šokantnim porazom od već eliminisanih Šveđana praktično je odabrala duel sa Furijom.

Na Donbass Areni nije bilo mnogo dilema. Iako Španci neće zaigrati u punoj brzini sve do finala, razlika u kvalitetu bila je ogromna. Jordi Alba je otresao Debuchyja i uputio idealan centaršut za Xabija Alonsa, koji je stoti nastup ukrasio golom. Favoriti su držali stvari pod kontrolom do završnice, kad je Pedro zaradio penal, a Alonso pristupio i dodao još jedan gol. Posle prve takmičarske pobede nad severnim susedom, Španija je na penale dobila i zapadnog i onda raznela Azzurre 4:0 za treću vezanu titulu.

Već iste jeseni kvalifikacije su opet ukrstile dva tima, u grupi u kojoj se znalo da su prva dva mesta njihova. Na Calderonu je bilo 1:1, a sledećeg proleća u St. Denisu Pedro je doneo gostima pobedu, koja ih je u Brazil odvela bez baraža. Francuzi su ga igrali i jedva okrenuli 0:2 protiv Ukrajine. Međutim, na samom turniru je Španija šokantno ispala u grupi od Holandije i Čilea, dok su Francuzi stigli do četvrtfinala.

Posle po jedne pobede u prijateljskim utakmicama, došlo je vreme za novo takmičenje. Španija je u grupi Lige nacija 2021. štucala na strani, uzevši samo dva boda u ne baš jakoj grupi, ali je pod pritiskom obavezne pobede poslednjeg dana u Sevilli tukla Nemačku 6:0, uz tri gola Ferrana Torresa. On će postići dva i u polufinalu, protiv domaće Italije, koja je pobeđena 2:1.

Francuska je osim remija sa Portugalom dobila ostalih pet utakmica, mada su uprkos pet bodova više imali dosta slabiju gol-razliku od Furije. U polufinalu oni su se vratili iz mrtvih i ugasili poslednji trzaj belgijske Zlatne generacije – posle 0:2, Francuska je okrenula na 3:2 uz pomoć penala, Lukakuovog poništenog VAR-gola u 87. minutu i pobedničkog pogotka Thea Hernandeza tri minuta kasnije.

Finale Lige nacija igrano je na Meazzi, pod budnim okom Anthonyja Taylora i njegovih engleskih drugara. Španci su poveli golom Oyarzabala, gotovo odmah izjednačio je Benzema na atraktivan način, a pobednički gol, o kome se dugo pričalo, postigao je Kylian Mbappe. Njegov ofsajd bio je toliko dubok da niko na stadionu nije ni pomislio da će se gol važiti, ali je jedna od onih akrobacija sa modernim pravilima (vidi pod: Cucurella nije napravio penal, Andersen jeste, ovih mi pravila) donela pobedu Francuzima. Nju je kasnije morao da potvrdi Lloris sa dve sjajne intervencije u završnici, i Francuska je u riznicu dodala još jedan trofej.

Posle 36 utakmica skor je 16-13 u pobedama za Španiju, uz 7 remija (64:39). Međutim, 14 od tih 16 pobeda je zabeleženo u prijateljskim mečevima. U deset takmičarskih okršaja Francuska ima veliku prednost 6-2-2 (16:10), a ako se računaju samo turniri, onda je skor 4-1-1, uz gol-razliku 10:6.

Francuska: Spiritus movens, rezultati dugo nonsens

Francuska je vrlo čudan slučaj. Teško ćete u Evropi naći zemlju manje zaraženu sportom, pogotovo timskim sportom, a opet niko nije odigrao ni izbliza toliko bitnu ulogu u uspostavljanju međunarodnog sporta kao Francuzi. Svakako znate da je olimpijski pokret stvorio baron Pierre de Coubertin i bez njegove posvećenosti verovatno ne bismo ni dobili Olimpijske igre.

U fudbalu njihov značaj je još mnogo veći. Krenimo od FIFA, čiji međunarodno priznati akronim je francuski (na engleskom bi bio IFAF, nešto slično kao dualizam SIDA-AIDS). Osnovana je usred Pariza, dva ćoška od Place Vendôme i Jardin des Tulieries, a prvi predsednik joj je bio Maurice Robert Guérin, 28-godišnji novinar Le Matina.

Najduži i najvažniji predsednik bio je Jules Rimet, još jedan Francuz i osnivač kluba Red Star Paris, koji je na čelu svetskog fudbala bio 1921-1954. On je uspeo da uprkos protivljenju zemljaka Coubertina pokrene svetski šampionat, pod nazivom “World Cup”, i pošalje ga na kraj sveta, u Montevideo. Premestio je sedište FIFA u Zürich, doživeo globalnu ekspanziju i nominaciju za Nobelovu nagradu, a prvi trofej za šampiona nosio je njegovo ime i zauvek završio u Brazilu, posle trećeg trijumfa, 1970. godine.

Iako su i Ottorino Barassi i José Crahay imali ključne uloge u njenom osnivanju, Henri Delauney je nesumnjivi spiritus movens u formiranju UEFA (ovo je već engleski akronim). Generalni sekretar FFF je još krajem dvadesetih pomagao Rimetu da pokrene SP i sa Hugom Meislom pokušavao da pokrene kontinentalna takmičenja klubova i reprezentacija, ali su ih događaji van fudbala sprečili da to ostvare punih četvrt veka.

Teško ćete u Evropi naći zemlju manje zaraženu sportom, pogotovo timskim sportom, a opet niko nije odigrao ni izbliza toliko bitnu ulogu u uspostavljanju međunarodnog sporta kao Francuzi
Delauney je bio domaćin prva dva sastanka osnivačke trojke UEFA u Parizu, a u Bazelu je juna 1954. izabran za prvog generalnog sekretara. Dočekao je da vidi početak evrokupova, koje su Sporting i Partizan otvorili 4. septembra 1955, ali je preminuo u 72. godini osam nedelja kasnije. Nije video ni početak kvalifikacija za prvi Euro, ali trofej i danas nosi njegovo ime.

Iako su pokrenuli sve međunarodne organizacije i sva ključna takmičenja klubova i reprezentacija, na terenu su Francuzi decenijama bili drugorazredni tim. Od prvih 11 SP na četiri se nisu ni kvalifikovali, četiri puta ispali u grupi, jednom u prvom krugu (kad se igralo samo na ispadanje), a 1938. kao domaćini izbacili jednog rivala i ispali od sledećeg. Na Euru je priča slična – od prvih šest turnira na 5 se nisu plasirali.

Jedini izuzetak pre 1982. bio je kratki period 1958-60, kada su ih Raymond Kopa i Just Fontaine vodili do trećeg mesta na svetu i četvrtog u Evropi. U isto vreme je Reims, za koji su igrala ova dva fudbalera, igrao dva finala Kupa šampiona (oba puta ih pobedio Real). Mnogo uspešnije dane doneće treći član Reimsa, Michel Hidalgo, kada sredinom sedamdesetih sedne na klupu reprezentacije.

St. Etienne i Bastia su igrali i izgubili evropska finala krajem sedamdesetih, a onda je reprezentacija u periodu 1982-86 igrala dva polufinala SP i osvojila Euro pred svojim navijačima. Michel Platini bio je zvezda u svim ovim timovima osim Bastije (gde je blistao njegov rival Larios, o tome više dalje u tekstu).

Posle toga ponovo ništa – od 1986. do 1994. propustili su tri turnira, a na onom preostalom ispali u grupi. Međutim, iza scene su se stvari uveliko menjale, Marseille je izgradio megatim, ušao u dva evropska finala i dobio jedno, ali je sistematski rad u novom nacionalnom trening centru Clairefontaine pokrenuo zlatno doba.

Kao domaćini Les Bleus su 1998. konačno osvojili svetsku titulu, dve godine kasnije i evropsku, predvođeni Zinedineom Zidaneom. Od tada Francuska je stalno u krugu favorita, nekad širem, a poslednjih godina uvek užem, igrala je još četiri finala i dobila ono svetsko 2018. Kontinuitet u kreiranju talenata potvrđuje to što su u ovom veku osvojili po tri evropske U19 i U17 titule i po jednu svetsku u U17 i U20 konkurenciji.

Ono gde Francuska i dalje debelo zaostaje za drugim velikim zemljama Evrope je klupski fudbal. Verovali ili ne, klubovi iz ove zemlje i dalje imaju dva evrotrofeja, a i nad onim važnijim je ogroman znak pitanja (Marseille je u vreme finala UCL 1993. izbačen iz lige zbog nameštanja utakmice i oduzeti su mu domaći trofeji za tu sezonu). Pariski Kup kupova nije sporan. Skor francuskih klubova u finalima (2-14) mnogo govori, ali već je sama činjenica da nisu među top 10 nacija po broju evropskih trofeja dovoljno zastrašujuća.

Španija: Klubovi oduvek, reprezentacija u ovom veku

Redosled prioriteta u Španiji mogao je da se shvati na osnivačkoj skupštini FIFA. U Pariz nije otišao predstavnik tamošnjeg fudbalskog saveza, jer nije ni postojao – RFEF je osnovan tek 1913. Umesto toga, zemlju je predstavljao Madrid FC, dve godine ranije osnovani fudbalski klub, koji danas znate pod imenom Real Madrid.

I zaista, Los Merengues su kroz veći deo istorije najbolje reprezentovali španski fudbal, mnogo bolje od reprzentacije. Real je osvojio prvih pet evrotitula, a čak i tokom 32-godišnje pauze u elitnom takmičenju (1966-98) dvaput su uzeli Kup UEFA. Sa 30 međunarodnih trofeja Madriđani su apsolutno najuspešniji klub na planeti.

Čak i u godinama kada je reprezentaciji krenulo, klubovi su bili još uspešniji. Sa 41 evrokupom (ukupno 61, ako dodamo superkup i interkontinentalno takmičenje) članovi La lige su miljama daleko od Engleza i Italijana, kao najbližih pratilaca. Barcelona, Sevilla, Atletico, Valencia samo su pojačali dominaciju, posebno prva dva.

Kada je u pitanju državni tim, epoha pre 2008. jednostavno nije bila dovoljno dobra. Ako se izuzmu svetle tačke – titula evropskog prvaka kod kuće 1964, finale Eura 1984 i četvrto mesto na SP 1950 – La Furia Roja je uvek nekako ostajala kratka.

Zapravo, najpre je bila baš kratka – sve dok Juanita nije pogodila flašica u glavu, španskidržavni tim je veoma retko nastupao na velikim takmičenjima: zaključno sa 1976. igrali su jedan Euro od pet i četiri mundijala od 10. U prevodu, svako treće takmičenje.

Posle 36 utakmica skor je 16-13 u pobedama za Španiju, uz 7 remija (64:39). Međutim, 14 od tih 16 pobeda je zabeleženo u prijateljskim mečevima. U deset takmičarskih okršaja Francuska ima veliku prednost 6-2-2
Čuveni incident kao da je pogurao španski fudbal u pravom smeru, ali je verovatno bio samo koincidencija – oni jesu otišli na to SP 1978, ali se već od Eura 1980 i Mundijala 1982 broj učesnika povećao, pa se kvalifikovanje olakšalo.

To je učinilo Špance redovnim učesnicima velikih takmičenja: od poslednja 24 (po dvanaest SP i EP), propustili su samo ono 1992. u Švedskoj, kad su odigrali epski loše kvalifikacije – izgubili su na Islandu, završili sa više primljenih golova od njih i na šest mečeva sa ostalim rivalima dali manje golova nego protiv Albanije kod kuće (8 prema 9). Verovali ili ne, to je jedini ciklus kvalifikacija u španskoj istoriji, u kojoj su primili dvocifren broj golova.

Sve ostalo bilo je prilično dobro, deset puta su završili kvalifikacije bez poraza, nisu izgubili nijedan meč na putu ka mundijalima od oktobra 1993. do septembra 2021, i generalno prolazili sa lakoćom.

Na turnirima je, međutim, bilo prilično teško dok nisu kliknuli 2008, a nedostajala je i sreća, čak sa četiri turnira vratili su se prerano, a da ne izgube nijednu utakmicu. Pet grupnih faza, pet ispadanja u prvom kolu eliminacija, i nijedan prolazak dalje od četvrtfinala između 1984. i 2008.

A onda se nešto preokrenulo. Aragones je složio tim koji se popeo na izuzetno visok nivo i osvojio Euro 2008, što je otvorilo najbolji niz u istoriji evropskog fudbala. U naredna dva ciklusa Španci su prošli kroz kvalifikacione grupe bez ispuštenog boda (18 vezanih pobeda, 54:11) i osvojili još dva pehara, produživši dominaciju na šest godina (Nemci i Francuzi su ranije imali po četiri). Na ta tri turnira ostarili su skor 15-3-1, uz gol-razliku 28:6, a u deset mečeva eliminacija ostvarili su ukupni skor 14:0!

Od šokantnog ispadanja u grupi 2014, Španija se vratila korak nazad, i od šest poslednjih turnira samo na prošlom i ovom Euru stigla do polufinala, ali je bez dileme stalno legitimno smatrana elitom. Kako se radi sa mladima svedoče potri evrotitule u U21 i U17 konkurenciji i čak osam osvojenih šampionata do 19 godina.

Prirodno rivalstvo

Francuska i Španija su prirodni rivali. Za evropske standarde to su ogromne države, najveće na kontinentu, ako se ne računaju naslednice Sovjetskog saveza. Jedine su veće od 500.000 kvadratnih kilometara, a izuzev Švedske niko im zapadno od Ukrajine nije ni blizu po veličini. One uz to dele najstariju nepromenjenu granicu u Evropi, koja je utvrđena Pirinejskim sporazumom 7. novembra 1659, kojim je okončan rat dug bezmalo četvrt veka. Ostrvo fazana usred reke Bidasoa, na kom je sporazum potpisan, i danas ima zajedničko starateljstvo.

Bio je to jedini pravi francusko-španski rat, ali su posebno tokom XVI i XVII veka dve moćne države vodile proxy ratove širom kontinenta, od Nizozemlja, gde su Francuzi pomagali holandsku pobunu, preko Italije, gde je još pre ujedinjenja Aragon imao ogromne posede, pa do Nemačke, koja je sa Španijom 40 godina delila vrhovnog vladara u liku Karla Prvog (u Španiji)/Petog (u Svetom rimskom carstvu), a zatim još 144 godine vladarsku porodicu Habzburg.

Najnemirnije je bilo u vreme dok je naspram Karla I/V stajao njegov rođak François I, pa su zemlje bile u sukobu 1521-1525, 1526-1529, 1536-1538 i opet 1542-1544, jer su imali iste želje, što bi rekao Karlo: “Moj rođak i ja se potpuno slažemo. On želi Milano, a želim ga i ja”. Uz to vekovima su tinjali sukobi u kolonijama, posebno američkim.

Istorija dve zemlje bila je i pre i posle toga isprepletana. U raznim periodima istorije mnogi delovi ovih zemalja bile su pod vlašću one druge. Barcelona je bila deo Franačke imperije, a Navara prešla iz francuskih u španske ruke tek u XVII veku. Sa druge strane Španci su dugo držali Artois i francusku Flandriju na severu, i veći deo istoka i severoistoka današnje Francuske, dok je predaja Rousillona 1659. i posle tri i po veka kontroverzna tema, jer se u toj oblasti na jugu Francuske i dalje uglavnom govori katalonski.

Dinastija Bourbon vladala je Francuskom od kraja XVI veka, pa sve do Revolucije, i ponovo tokom XIX veka, dok su na španskom tronu, uz nekoliko prekida, od 1700. do danas. Više od tri veka, od završetka Reconquiste 1492, pa sve do konačnog Napoleonovog kraja 1815, jedna ili obe ove nacije važile su gotovo bez prestanka za najmoćniju u Evropi i na svetu, i obe su stvorile ogromne imperije, ostavljajući i do danas za sobom kulturu i jezik na gotovo svakom meridijanu.

Upravo je Napoleon prouzrokovao najmračniju stranu zajedničke istorije, invazijom 1808. na južnog suseda. Ponašanje okupacione vojske ovekovečio je Francisco Goya, čiji se “Treći maj 1808” smatra prvom slikom moderne ere, i poslužio je za inspiraciju pri izradi univerzalnog loga koji označava mir.

Francuska je zemlja čiju su istoriju u poslednjih 150 godina obeležili imigranti, a oni sa druge strane Pirineja bili su među najistaknutijima. Španci su se još od sredine XIX veka masovno iseljavali i u francuske kolonije u severnoj Africi, ali i u maticu, posebno u najbliži deo Francuske – procenjuje se da Toulouse i Bordeaux imaju po trećinu ljudi sa bar jednim španskim roditeljem.

Najjači talas stigao je u završnici Španskog građanskog rata, zbog čega među ovom dijasporom snažno preovlađuju levičarske tendencije. Oboje roditelja zvezde momenta Jean-Luca Mélenchona su Španci, otac iz Murcije, majka iz Valencije. Uticajna gradonačelnica Pariza Anne Hidalgo rođena je u Cadizu, a premijer Francuske iz prošle decenije Manuel Valls je iz Barcelone.

Brojni umetnici iz Španije su bitan deo karijere napravili u Francuskoj, kao Picasso i Buňuel, koji su stigli u Pariz kao centar moderne umetnosti. Još neki od kultnih likova francuske sedme umetnosti su Španci: Jean Reno (Andalucia), Louis de Funès (Navara, Galicija). Otac Oliviera Martineza, rođen je u Španskom Maroku.

Poznatih španskih imigranata ima i u drugim delatnostima – Manu Chao (otac Baskija, majka Galicija) i veći deo njegovog benda Mano Negra, zatim Paco Rabanne (rođeni Katalonac), pa teniserka Caroline Garcia (otac sa Costa Blance)

Fudbal: Sve se pomešalo

Nigde se stvari nisu toliko pomešale kao u fudbalu. Prva superzvezda francuskog fudbala Just Fontaine, čijih 13 golova sa SP 1958 verovatno niko nikad neće dostići, rođen je u Francuskom Maroku kao sin Andalužanke. Helenio Herrera, tvorac Grande Intera, rođen je u Argentini, od oca iz Andalucije, a već od desete godine živeo je najpre u Francuskom Maroku, pa u samoj Francuskoj.

Prvo slavno doba francuskog fudbala proteklo je u znaku ljudi španskog porekla. Michel Hidalgo, sin metalskog radnika iz Aragona, bio je asistent selektora Istvana Kovacsa, stratega francuske fudbalske revolucije, a zatim ga je 1976. nasledio na tom mestu. Sa njim na čelu 1982. Francuzi su igrali polufinale SP, ali je turnir obeležio skandal i udaljavanje iz postave još jednog Španca, Jean-Françoisa Lariosa, jer se intenzivno družio sa suprugom svog dugogodišnjeg klupskog druga Michela Platinija.

Platini (Italijan) je bio deo Carré magique, jednog od najboljih kvarteta u istoriji fudbala, u kojem je ključnu ulogu imao Alain Giresse, čija je majka iz Salamance. Kada je za Euro 1984. Hidalgo usavršio taj romb i zamenio Genghinija (Italijan) još jednim Špancem – Luisom Fernandezom (Andalucia) – Francuska je podigla prvi pehar u istoriji, pobedivši baš Španiju.

Na terenu je bio još jedan Španac, najpopularniji na ovim prostorima. Manuel Amoros, čiji roditelji su izbegli iz Valencije u Nimes, dvaput je bio polufinalista SP i jednom klupski šampion Evrope, a drugu priliku oduzeo mu je Stevan Stojanović. Pre nego što mu je u tim stigao Piksi, Amorosov saigrač iz Marseillea kasnih osamdesetih bio je još jedan kultni heroj.

Deda po majci Erica Cantone bio je Katalonac, republikanski vojnik, koji se prebacio u Francusku da zaleči ranu i više nije mogao da se vrati. Francuska nije umela da na pravi način iskoristi taj poklon, ali ima ko jeste.

Kada je Eric otišao sa scene, premijerligaške stadione zapalio je Robert Pires, od oca Portugalca i majke iz Asturije, koji se mučio u školi jer je znao španski i portugalski, a francuski i ne baš najbolje.

Upravo u to vreme u Francuskoj jepočela dominacija Lyona, kojeg je isprva trenirao Raymond Domeneque (Katalonija), kasniji selektor. U istom klubu kasnije je igrao Hugo Lloris (otac Katalonija), još kasnije Matthieu Valbuena (otac Valladolid), a trenirao ga je i Rudi Garcia (Andalucia).

Konačno, u aktuelnom timu su Theo i Lucas Hernandez, čiji otac Jean-François je takođe bivši fudbaler, rođen u Francuskoj sa španskim roditeljima.

U suprotnom smeru otišla su oba aktuelna štopera, i to da igraju za baskijske klubove. Robin Le Normand je Bretonac, nema veze sa Španijom, i pasoš je dobio 2023. jer dugo živii radi tamo. Aymeric Laporte je iskoristio svoje dalje baskijsko poreklo da postane tek drugi francuski državljani kome je dozvoljeno da igra za Athletic.

Prvi je, setićete se, bio veliki Bixente Lizarazu, deo velikog Bordeauxa (Zidane, Dugarry, Muslin), rođen u Saint-Jean-de-Luzu, mestu gde je konzumiran večni špansko-francuski mir: godinu posle Pirinejskog ugovora ispunjena je njegova poslednja tačka i baš tu je Louis XIV oženio špansku princezu Mariju Theresu. Lizarazu je ipak igrao za Francusku i bio prvak sveta 1998.

Prelazak Pirineja

Mimo fudbala, mali broj Francuza je prešao Pirineje i ostavio dublji trag, a da to nije bilo u sklopu nekog aristokratskog braka. U ranim danima fudbala u Baskiji braća Carlos i Manuel Castellanos imala su ključnu ulogu, zahvaljujući školovanju u Engleskoj i novcu svog pariskog dede bankara. Dalje ka zapadu, fudbal je u Oviedo doneo Jean Tartiere, a po njegovom sinu Carlosu i danas se zove stadion.

Možda i najpoznatiji Španac francuskog porekla je Antoni Gaudi. Preci legendarnog katalonskog graditelja su stigli iz oblasti Auvergne u Barcelonu.

Kvalitet ponude je direktno vezan sa kvantitetom – dok je ranih tridesetih prošlog veka u Francuskoj bilo preko 350 hiljada Španaca, samo 20 hiljada Francuza je otišlo u suprotnom smeru. To i nije čudo – Španija je ekonomski iza Francuske već vekovima, a emigranti na religijskoj osnovi, hugenoti, svakako ne bi išli u zemlju koja je dobar deo istorije važila za zaštitnicu katoličanstva.

Na ovom turniru stvari su ipak malo čudne: Španija ima više Francuza (2), nego Francuska Španaca (1). Ako tome dodamo da je možda i najbolji španski igrač na ovom turniru Fabian Ruiz na platnom spisku PSG, gde mu je trener donedavni španski selektor Luis Enrique, situacija se još komplikuje.

Sa druge strane šest francuskih igrača nastupa za španske klubove, i može da se desi da sva šestorica zaigraju. Dok je sasvim moguće da Les Bleus imaju četiri člana Real Madrida na terenu, za Furiju sigurno neće igrati nijedan, jer je Dani Carvajal suspendovan. Za utehu, suspendovan je i Le Normand, pa na terenu ne može biti više od 1:1.

Novi okršaj za dušu fudbala iziskuje da neko teren napusti kao pobednik. Peto špansko ili četvrto francusko finale? Znaćemo do ponoći.

[scholsey]

Hvala Rio brate, vazda sam za kvalitetna štiva.. al vala ti ne bi ništa bilo ni da si ovo u spoiler stavio.

[Brokula]

Sve to umjesto da se napisalo Francuska prolazi, Engleska prolazi

[Judd]

Ko ovo pročita na ovoj sparini, svaka mu dala.

Čuameni i Saliba do titule.

[halabuka]

Ko ovo pročita na ovoj sparini, svaka mu dala.

Čuameni i Saliba do titule.

Ako ih onaj kikser Upamecano ne zezne njihovo je

[boki86]

Meni isto nekako mirise na pobjedu francuza, sav ovaj turnir i fudbal generalno u zadnjih desetak, pobjedjuje ovaj neki antifudbal i pragmaticnost. To je i ono sto je bielsa spominjao, da je ustvari doslo do velikog zasicenja u svemu

[Mogli]

Ko ovo pročita na ovoj sparini, svaka mu dala.

Čuameni i Saliba do titule.

Francuska-Engleska ce da bude vrhunsko finale.

[DamirT]

Ko ovo pročita na ovoj sparini, svaka mu dala.

Čuameni i Saliba do titule.

Francuska-Engleska ce da bude vrhunsko finale.

Idu tu penali ko kuca, uz neki mrtvi rezultat 0-0.
Jedino ako Englezi budu igrali kao kad su primili gol protiv Svice, pa mozda nesto i bude. Od Francuza tesko da se sta ocekuje osim igre kao i dosad.

[GermanyUnderground]

Spanija - Francuska 1-0 ( Morata '88)

[qaa18]

Iako je spanija pokazala najvise i trebala bi ici u finale, bojim se da veceras franci pregaze zemlju zeceva jos u prvom poluvremenu.
Englezi ce slicno da zvecnu holandu, i eto nam finale po imenima epsko, po igri pisljivo.