Fossa dei Leoni ili Jazbina lavova je najstarija ultra grupa u Italiji, nastali su 1968.
Svoj ultra pokret crno – crvene boje identifikovali su u ljevičarskim idejama i bez obzira na to poslužili su kao model za mnoge druge ultra grupe.Njihovi članovi su znali da je ideja glavno mjerilo navijačkih postignuća i tom politikom su se vodili do svog raspuštanja, do kojeg je došlo nakon 37 godina njihovog postojanja, tačnije 2005.
Njihova priča pored “sukoba” sa Vikinzima ide malo više ispod površine.
Ispostavilo se da su trn u oku za druge frakcije koje bodre Milan, prije svega misli se na Brigate Rossonere i Commandos Tigre, koji su pri tom i desničari.
Na kraju su agenti pobijedili, a jug San Sira više nije onaj što je nekad bio!
[youtube][/youtube]
Navijaci..
Moderatori/ce: ribery,Monolog,hammers,geronimo
-
rob do bagro
- Postovi: 6269
- Pridružen/a: 08 mar 2009, 10:41
- Lokacija: Uzavreli grad
- Kontakt:
Re: Navijaci..
,,DUSA BOGU...TIJELO ZEMLJI...SRCE CELIKUUU,,
SMRT FASIZMU!!!
SMRT FASIZMU!!!
Re: Navijaci..
Imam ja neke tekstove na kompu o navijacima Napolia,Sampdorije,Rome,Juveta pa ako vas zanima mogu postaviti.
Pozdravlja vas Cika Devil. Secajte me se. :)))
Re: Navijaci..
Samo stavljaj, tema je o navijačima.Od viška ne boli glava.
Re: Navijaci..
ROMA
Pisati o navijacima Rome kao jednoj skupini nije zahvalno kao niti nazvati ih jedinstvenim imenom. Najbolje je pisati i govoriti o Curvi Sud...
Do 1977. godine na Curvi Sud ( južna tribina-okuka ) nalazile su se brojne grupe i grupice, koje su sacinjavali navijaci iz raznih cetvrti, medusnobno razlicite. Iste grupe djelovale su i srcano bodrile, no nisu bili koordinirane. No 9. sijecnja 1977. godine na utakmici protiv Sampdorie, slijedeci primjer prvih ultras grupa ( Ultras Granata-Torino ) sve grupe s juga; ,Guerriglieri della Curva Sud, Pantere, Boys, Fossa dei Lupi ) , odlucuju se ujediniti u sada vec legendarnu grupu pod zajednickim naziv Commando Ultra' Curva Sud. Ta skupina koja je na gosotvanja nosila skraceni transparent Ultra'Roma, bila je u pravom smislu rijeci ultra' skupina koja je imala moto" na srcem na jug, s palicom na sjever". Voda im je bio izvjesni Geppo Od 1977-1987. grupa je konstantno prisutna na gosotovanjima i glasna kod kuce. Nisu održavali apsolutno nikakve odnose s AS Romom, ali kao i ostali naglašavaju kako je tada bio sasvim drugi nogomet. 1987. nastaju prve nesuglasice medu C.U.C,S. obzirom da su svi u pocetku zajedno protivili kupovini igraca Manfrediona, nogometaša koji se je otvoreno deklarirao Lazialistom i samim time bio nepoželjan za Romaniste. No ipak predsjednik AS Rome Viola kupuje nepocudnog igraca, pa se nakon toga dio C.U.C.S.a odvaja, tako da se ova grupa raspada na dvije frakcije, na osnivace koji se prozivaju G.A.M ( gruppo anti-Manfredonio ) što je u biti ništa drugo nego povijesni dio C.U.C.S.-a, dok ostala manjina zauzima mjesto na tribini pod nazivom " Vecchio CUCS". Ova posljednja grupa zadržava postojanost i organizacijusku sposobnost medu ultrasima. Njihovo mišljenje bilo je da je Manfredoni, mrzili li ga ili ne, ipak postao Romanista, te kako nije korisno za momcad neprestano ga prozivati i izviždati. Ipak CUCS G.A.M. su htjeli ostati vjerni svojoj ideji "Manfredonia boia, non ti ameremo mai" ( slobodan prijevod Manfredio krvnice, nikada te necemo voljeti"). Pravi problemi nastaju 3. rujna 1987. godine kada su na kup utakmici Roma-Genoa na stadionu Flaminio, CUCS-GAM izvjesili transparent s porukom " nedostojnice, skini si taj dres". To je bio dovoljan povod drugoj frakciji da zapocne žestoku tucnjavu, a sjevali su i noževi. Pripadnik GAM-a koji je najviše izviždao Manfrediona, dobio je najviše batina, a poruka je rascjepana na komade.
Prema autoru povijesti CUCS-a to je u biti bio trenutak kada je suvremeni nogomet zavladao u Iatliji, i kada je sve postalo moguce. ( op.a. smatra se da igraci koji su iz dviju suparnickih momcadi nikada ne smiju preci u protivnicki klub). Pomalo se navijaci vracaju svojim podgrupama pa tako zapažamo Fedayn, koji su odvijek bili malo izolirani. No od 70' tih bili su spremni podržati svaku akciju, pa su i postali popularni po svojem sloganu " uništiti sve što nije žuto-crveno". No nakon 1987. nekako navijaju za svoj racun.Grupa Boys istice svoj novi transparent , dok se CUCS GAM i Vecchi CUCS prepucavaju oko registracije i zaštite originalnog naziva grupe. CUCS GAM i dalje ne navijaju dok je u igri Manfredoina, pa ih tako Vecchio CUCS tretira kao "prognanike".
Iako isti igrac mora prestati igrati nogomet zbog srcanih tegoba, na neke to ne utjece, pa tako najradikalnije krilo iz CUCS GAM-a izdvaja iz maticne grupe i formira se " Surpotna frakcija", koja izbjegava svaki kontakt s ostalim grupama na jugu pod izlikom da su ostali izdali ultraške idale. . U meduvremenu na jugu se infiltrirala politika. Pa tako za razliku od 70' kada je "curva" bila crvena, sve više se pomice u desno. To sve zajedno rezultira osnivanjem brojnih podgrupa koje se zasnivaju prvenstveno na politickoj a ne navijackoj osnovi. Stari ultraši u takvom svijetu, koji se drže još starih nacela navijacke scene postaju nepodobni. Tako danas možemo vidjeti i keltske križeve medu navijacima Rome, što je prije bilo nemoguce.
1993/94 zbio se je jedan pozitivan pomak za "dobrit Rome" kada su pojednici iz GAM Roma odlucili ujediniti se s Vecchio CUCS, iako sve ukazuje da stara slava i vremena prošlost. 1999/2000 ipak se nešto pocelo mijenjati, a sam autor kaže kako se stvari krecu svojim tokom, što znaci da bi bilo najbolje pocekati još neko vrijeme pa tek onda napisati redak više.
U tom kontekstu valja istaci letak koji je podijeljen 1999.godine na utakmici protiv Intera, kada grupa koja sebe naziva "novorodenima" a koja je nastala na dnu tribine od raznih skupina poziva na ponovno ujedinjenje Romanistra.
Njihova "evolucija" još traje .....U posljednje tri sezone, Ultrasi Rome uspjeli su oživjeti indititet skupine novim pesmama i velikim kooreografijama, pa cak i bez bubnjeva koje su koristili do 1999.godine.
Pisati o navijacima Rome kao jednoj skupini nije zahvalno kao niti nazvati ih jedinstvenim imenom. Najbolje je pisati i govoriti o Curvi Sud...
Do 1977. godine na Curvi Sud ( južna tribina-okuka ) nalazile su se brojne grupe i grupice, koje su sacinjavali navijaci iz raznih cetvrti, medusnobno razlicite. Iste grupe djelovale su i srcano bodrile, no nisu bili koordinirane. No 9. sijecnja 1977. godine na utakmici protiv Sampdorie, slijedeci primjer prvih ultras grupa ( Ultras Granata-Torino ) sve grupe s juga; ,Guerriglieri della Curva Sud, Pantere, Boys, Fossa dei Lupi ) , odlucuju se ujediniti u sada vec legendarnu grupu pod zajednickim naziv Commando Ultra' Curva Sud. Ta skupina koja je na gosotvanja nosila skraceni transparent Ultra'Roma, bila je u pravom smislu rijeci ultra' skupina koja je imala moto" na srcem na jug, s palicom na sjever". Voda im je bio izvjesni Geppo Od 1977-1987. grupa je konstantno prisutna na gosotovanjima i glasna kod kuce. Nisu održavali apsolutno nikakve odnose s AS Romom, ali kao i ostali naglašavaju kako je tada bio sasvim drugi nogomet. 1987. nastaju prve nesuglasice medu C.U.C,S. obzirom da su svi u pocetku zajedno protivili kupovini igraca Manfrediona, nogometaša koji se je otvoreno deklarirao Lazialistom i samim time bio nepoželjan za Romaniste. No ipak predsjednik AS Rome Viola kupuje nepocudnog igraca, pa se nakon toga dio C.U.C.S.a odvaja, tako da se ova grupa raspada na dvije frakcije, na osnivace koji se prozivaju G.A.M ( gruppo anti-Manfredonio ) što je u biti ništa drugo nego povijesni dio C.U.C.S.-a, dok ostala manjina zauzima mjesto na tribini pod nazivom " Vecchio CUCS". Ova posljednja grupa zadržava postojanost i organizacijusku sposobnost medu ultrasima. Njihovo mišljenje bilo je da je Manfredoni, mrzili li ga ili ne, ipak postao Romanista, te kako nije korisno za momcad neprestano ga prozivati i izviždati. Ipak CUCS G.A.M. su htjeli ostati vjerni svojoj ideji "Manfredonia boia, non ti ameremo mai" ( slobodan prijevod Manfredio krvnice, nikada te necemo voljeti"). Pravi problemi nastaju 3. rujna 1987. godine kada su na kup utakmici Roma-Genoa na stadionu Flaminio, CUCS-GAM izvjesili transparent s porukom " nedostojnice, skini si taj dres". To je bio dovoljan povod drugoj frakciji da zapocne žestoku tucnjavu, a sjevali su i noževi. Pripadnik GAM-a koji je najviše izviždao Manfrediona, dobio je najviše batina, a poruka je rascjepana na komade.
Prema autoru povijesti CUCS-a to je u biti bio trenutak kada je suvremeni nogomet zavladao u Iatliji, i kada je sve postalo moguce. ( op.a. smatra se da igraci koji su iz dviju suparnickih momcadi nikada ne smiju preci u protivnicki klub). Pomalo se navijaci vracaju svojim podgrupama pa tako zapažamo Fedayn, koji su odvijek bili malo izolirani. No od 70' tih bili su spremni podržati svaku akciju, pa su i postali popularni po svojem sloganu " uništiti sve što nije žuto-crveno". No nakon 1987. nekako navijaju za svoj racun.Grupa Boys istice svoj novi transparent , dok se CUCS GAM i Vecchi CUCS prepucavaju oko registracije i zaštite originalnog naziva grupe. CUCS GAM i dalje ne navijaju dok je u igri Manfredoina, pa ih tako Vecchio CUCS tretira kao "prognanike".
Iako isti igrac mora prestati igrati nogomet zbog srcanih tegoba, na neke to ne utjece, pa tako najradikalnije krilo iz CUCS GAM-a izdvaja iz maticne grupe i formira se " Surpotna frakcija", koja izbjegava svaki kontakt s ostalim grupama na jugu pod izlikom da su ostali izdali ultraške idale. . U meduvremenu na jugu se infiltrirala politika. Pa tako za razliku od 70' kada je "curva" bila crvena, sve više se pomice u desno. To sve zajedno rezultira osnivanjem brojnih podgrupa koje se zasnivaju prvenstveno na politickoj a ne navijackoj osnovi. Stari ultraši u takvom svijetu, koji se drže još starih nacela navijacke scene postaju nepodobni. Tako danas možemo vidjeti i keltske križeve medu navijacima Rome, što je prije bilo nemoguce.
1993/94 zbio se je jedan pozitivan pomak za "dobrit Rome" kada su pojednici iz GAM Roma odlucili ujediniti se s Vecchio CUCS, iako sve ukazuje da stara slava i vremena prošlost. 1999/2000 ipak se nešto pocelo mijenjati, a sam autor kaže kako se stvari krecu svojim tokom, što znaci da bi bilo najbolje pocekati još neko vrijeme pa tek onda napisati redak više.
U tom kontekstu valja istaci letak koji je podijeljen 1999.godine na utakmici protiv Intera, kada grupa koja sebe naziva "novorodenima" a koja je nastala na dnu tribine od raznih skupina poziva na ponovno ujedinjenje Romanistra.
Njihova "evolucija" još traje .....U posljednje tri sezone, Ultrasi Rome uspjeli su oživjeti indititet skupine novim pesmama i velikim kooreografijama, pa cak i bez bubnjeva koje su koristili do 1999.godine.
Pozdravlja vas Cika Devil. Secajte me se. :)))
-
rob do bagro
- Postovi: 6269
- Pridružen/a: 08 mar 2009, 10:41
- Lokacija: Uzavreli grad
- Kontakt:
Re: Navijaci..
Kad smo vec zapeli kod Italijana, idemo dalje
IRRRIDUCIBILI-lAZIO
Cijela prica pocinje 1973. godine. Nezaboravna sezona nebesko plavih igraca koju je pratila fantasticna strast njihovih navijaca. Te godine, i igraci i navijaci su shvatili da su sjajni i da mogu biti velicanstveni. Iako tada jos nije bilo definisanih ultra grupa, tokom te sezone ljudi su poceli da prate klub i na gostujucim terenima a Olimpiko je uvijek bio prepun barjaka, spontanim navijanjem ali ne bas kompaktno kako ce to kasnije biti. Podrska je bila sjajna i slobodno se moze reci da je imala veliku ulogu u osvajanju skudeta. Naravno, entuzijazam je bio na zavidnom nivou te godine, pa su navijaci, pogotovo mladji, odlucili da ucine nesto vise u cilju pokazivanja ljubavi prema svojim bojama. Tako su formirane prve grupe organizovanog navijanja, takozvani Ultrasi. Ultrasi nisu imali nikakvu vezu sa klubom i bili su svakako nov nacin u pracenju istog, prekinuli su dotadasnji sablon i otvorili novu eru.
Prve grupe lacijala su COMMANDOS MONTEVERDE i ULTRAS. Ove su grupe je cinilo oko 200 mladjih navijaca koji su posjedovali veliku strast prema Laciju. Jezgro COMMANDOS MONTEVERDE LAZIO je formirano jos 1971. godine i stajali su na juznoj tribini, blizu tribine Monte Mario. U tom periodu C.M.L. su regrutovali veliki broj mladih navijaca koji su stajali u istom sektoru kao i oni. C.M.L. su se izdvajali sa svojom originalnoscu pa su ih komsije, romini ultrasi, ubrzo iskopirale i formirale ekipu COMMANDOS LUPI a tri godine kasnije i COMMANDO ULTRA. Kasnije, C.M.L su se preselili na sjever, gdje i danas stoje, poslije vise od 35 godina, kod ulaza 49.
ULTRAS-i su formirani pocetkom 1974. godine i ime grupe je ubrzo postalo sinonim za sve mladje pripadnike tribine. Stajali su na juznoj tribini i regrutovali ljude iz opasnijih krajeva Rima : Garbatella, Eur, Parioli, Casal Bruciato … Prvi su stavili svoje ime na majice a nakon toga na kape i salove. “BEYOND THE VICTORY … ULTRAS” je bio slogan koji se nalazio na njihovim majicama.
Ubrzo je razlika izmedju normalnih navijaca i ultrasa postala ocigledna. Ultrasi su bili ignorisani ne samo od strane ostatka stadiona vec i od ostatka tribine, a tada je to bio jug. Ovaj novi nacin podrske je izazvao sumnju od strane ostatka tribine. Pojavili su se i prvi bubnjevi koji su zamijenili dotadasnje trube. Nazalost, zbog lose igre na terenu, mnoge prelijepe zastave iz tog perioda ce nestati.
Na prijateljskoj utakmici protiv brazilskog Sao Paola, prvi put na fudbalskoj utakmici u Rimu su se pojavile dimne bombe, koje su proizvele prelijepu sliku. U godinama nakon osvajanja skudeta, Ultrasi su formirali solidnu podrsku klubu, medjutim svi su znali da se tu krije mnogo veci potencijal, ukoliko bi se grupe ujedinile. Ali ko je sposoban da uradi nesto tako, da ujedini sve te mladice, svakog od njih sa svojim idealima i da natjera ostatak lacijeve publike da razumije i postuje ultrase. U tim pocecima su se primjecivale velike razlike u stavovima kako bi sve to moglo da izgleda. Medjutim, jedan covjek je jako vjerovao da je to moguce a to je Torino Di Vicio. Upravo zahvaljujuci njemu, odrzano je nekoliko sastanaka izmedju lidera grupa, jedan za drugim, da bi se uvjerili da je san o ujedinjenju moguc. U novembru 1976. godine odrzan je jako bitan sastanak na kome su prisustvovali lideri svih bitnih ultras grupa. Ultras grupe sa juzne sjeverne tribine su se napokon ujedinile i formirale jednu veliku sjajnu grupu Gruppi Associati Biancazzurri – G.A.B.A. Prije utakmice Lacijo-Bolonja, u sezoni 1976-1977, ispred Olimpika, clanovi ekipe G.A.B.A. djelili su letke sa sledecim sadrzajem:
“U cilju da unaprijedimo podrsku nasem Laciju, odlucili smo da formiramo klub koji ce ciniti ultrasi kako sa juzne tako i sa sjeverne tribine. Vi, nebesko plavi navijaci, pridruzite nam se da bi uvijek bili jaci i jedinstveni.”
G.A.B.A. su poceli sa prodajom svog materijala, sinhronizovanjem bubnjeva u podrsci klubu kao i organizovanjem putovanja na gostujuce utakmice po poprilicno pristupacnim cijenama.
G.A.B.A. je evoluirala u EAGLES’ SUPPORTERS. Njihov debi je bio na istorijskom mecu Lazio-Juventus 1977. godine, na mecu punom golova i emocija. Taj dan, Olimpiko je ugledao prelijepu zastavu dugu 54 metara sa imenom nove grupe, ta zastava, koje je tada bila najveca u italiji, ce zauvijek ostati upamcena u istoriji naviajca Lacija. Jacina novorodjene grupe je lezala u prijateljstvu i u sjajnoj saradnji, bez unutrasnjih problema, svi su bili ujedijneni za dobrobit Lacija. EAGLES zastava, prvobitno je stajala na juznoj tribini, ka istoku (tribina Tevere) a razlog tome je da igraci od samog starta osete njihovu podrsku, od prvog koraka na travi. Tacno ispod tog dela tribine nalazile su se stare svlacionice i izlaz na teren. Sa “orlovima”, podrska Laciju je pocela da se menja. Napravili su svoje salove, koji su se razlikovali od svih drugih, donosili su na stadion nekoliko bubnjeva, mnogo velikih zastava i raznobojne dimove koji su docekivali igrace prilikom ulaska na teren ili obiljezavali vazan pogodak. Prvu godinu postojanja su obiljezila mnogobrojna gostovanja kao sto su Firenca, Napulj, Bolonja na kojima su hiljada navijaca Lacija pruzale podrsku svom klubu.
Naredne sezone, Eagles-i se sele na drugu stranu juzne tribine u cilju da povecaju broj ljudi koji ce davati podrsku klubu. Istorijska slika ovih godina je naslovna strana poznatog TV programa o fudbalu - 90’ minuto, koja je deset godina pokazivala cijeloj Italiji srdacnu podrsku koju je imao rimski klub. Pojedine rasprave i neslaganja su dovela do odvajanja nekoliko ljudi i formiranja grupe VIKING, cije je jezgro cinilo oko 50 momaka. Vikinzi su bili dosta netrpeljivi kada su Eagles-i u pitanju, i oni ce ostati na jugu dosta vremena nakon prelaska Eagles-a na sjever (1979). Vikinzi ce se konacno preseliti tamo tek 1982.godine. Poslije mnogo sastanaka i rasprava, vodje ES su donijele odluku koja se uveliko ocekivala – selidba na sjever. Odluka je donesena jer su Ultrasi Lacija, kao i mnogi drugi u Italiji, zeljeli svoju tribinu gdje ce moci da se identifikuju.
9. Decembar 1979, po hladnom i kisovitom danu, ES su zabiljezili debi i pocetak nove ere na sjeveru. Ta tribina ce kasnije postati sinonim za ultrase Lacija.
Sezona 1982/83 je godina konacnog ujedinjenja svih ultrasa na sjevernoj tribini. Taj momenat je konacko dosao i svi su ga osjecali u svojim srcima. U petom kolu Serie B, Bolonju je okupiralo sedam hiljada lacijala, kasnije, isto se dogodilo i u Bariju dok je Pistoiu preplavilo cak deset hiljada gostujucih navijaca koji su se radovali prvom mjestu u drugoj ligi. Na Olimpiku, podrska je dostizala do tada nezapamcen nivo. Forsirajuci engleski stil navijanja, stvarane su prelijepe sarpate, paljena je i poprilicna kolicina pirotehnike. Na domacoj utakmici protiv Milana, sjeverna tribina, predvodjena ES-ima je usla u istoriju sa nevidjenom bakljadom koja do tada nije vidjena na fudbalskim utakmicama. Orlovi su pratili tim svuda (Campobasso, Reggio Emilia, Monza, Cremona, Perugia …). Gdje je Lacijo – tu je i sjeverna tribina !
Na nekoliko gostovanja su odlazili samo Eagles-i sve dok im se ostali navijaci, noseni sjajnim rezultatima nisu pridruzili. U Arecu, 15 hiljada lacijala je napravilo invaziju na mali toskanski grad. Stadion je totalno bio ispunjen gostima a mnogi domaci navijaci nisu nasli mjesta na tribinama pa su bili primorani da prate utakmicu svoga tima preko radija. Toskanske novine su sutradan okarakterisale ovo gostovanje kao najvecu ikada invaziju na grad.
Na kraju sjajne sezone kako na terenu tako i na tribinama, promocija u visi rang je bila zakazana za mec protiv Kanatije na Olimpiku, mec koji ce sigurno ostati upamcen svima koji su mu prisustvovali. Roma je samo nekoliko nedelja ranije osvojila skudeto, ali ova utakmica je to bacila u totalno drugi plan. Pobjedu su donijeli ultrasi Lacija sa preko deset hiljada barjaka. Na prvoj utakmici Serie A protiv Fodje, bilo ih je jos vise …
Taj dan, sjeverna tribina je vodila tim do pobjede koja je znacila povratak u elitno drustvo. Trazila se karta vise pa su mnogi bili primorani da uz radio slave uspjeh. Nakon poslednjeg zvizduka, slavlje se prenijelo i na ulice Rima. Na cuvenom trgu Piazza del Popolo slavlje je trajalo cijelu noc. Sa povratkom kluba u Seriu A, brojka Eagles Supporters-a je pocela da raste i dostigla je dvije hiljade. Formirane su i nove grupe, FALANGE, EAGLES KORPS, HELL'S EAGLES DESTROYERS, AMERICAN EAGLES, GRUPPO SCONVOLTI i EROTIK GROUP a neke grupe su se preporodile kao npr. COMMANDOS MONTEVERDE.
Poslije nekoliko godina na Olimpiku se ponovo igrao najbolji fudbal zemlje i napokon poslije toliko iscekivanja i snova, ponovo se igrao veliki rimski derbi. Tih godina se cesto mogla videti americka zastava medju lacijalima a razlog je bio Giorgio Chinaglia (centarfor Lacija). Podrska koja je stizala sa tribine je dignuta na visi nivo, pirotehnike je bilo svakog vikenda. Pojavile su se i prve parole koje su dokazale veliku originalnost tribine. Vise hiljada navijaca je pratilo Lacijo sirom zemlje, Torino, Milano, Genova, Verona ... Poslednje u nizu gostovanja je bila Pisa gde je 18 hiljada navijaca pratilo klub, na stadionu su gosti bili totalno dominantni, tako nesto se nije do tada desavalo u Seriji A. Lacio je uz pomoc fantasticne podrske izbjegao ponovno ispadanje u nizi rang, a proslava koja je usljedila na ulicama Pise je ravna onoj u Rimu. Medjutim, losim rezultatima nije bio kraj, pa je sljedece sezone Lacio ispao iz prve lige. ES su u toj sezoni imali sjajna izdanja na oba derbija.
Teska vremena su dolazila za navijace rimskog kluba. Ponovo su bili uz svoj tim, prateci ga svuda i tako dokazujuci ogromnu ljubav prema svom klubu. Usljedio je jos jedan samar za Lacio u vidu drugog skandala oko namestanja utakmica. koji je ukljucio nekoliko igraca medju kojima je bilo i igraca Lacija. Rimljani su nekako izbjegli izbacivanje u Seriju C pa su ostali drugoligasi ali su kaznjeni sa oduzimanjem 9 bodova. Iako su ostali u Seiji B, ali 9 bodova je bilo dosta pogotovo kada se uzme u obzir ne bas sjajan tim tih godina (tada je pobeda donosila 2 boda). Organizovani su i protesti poslije ove odluke na kojima je bilo oko 30 000 ljudi. Sjeverna tribina je organizovala gostovanja te sezone na svim gostujucim utakmicama. U medjuvremenu, broj ES se povecao na 3 hiljade, sto pokazuje da losi rezultati nisu pretjerano uticali na grupu. . Grupa se finansirala samo preko svojih marketinskih proizvoda preko kojih su organizovali gostovanja i spektakle na domacim utakmicamaNisu samo ultrasi kupovali materijal, to su cinili i simpatizeri u cilju da podrzi mladice koji su bili spremni na sve zbog svog kluba.
Na bitnoj utakmici za borbu za visi rang, Lazio-Venezia, 80 hiljada dusa se ujedinilo u jedno, za istoriju, za grad, za nebesko-plavu boju, za Lacijo ! Niko nikada nece naci prave rijeci da opise sta se desilo tog dana. Iste sezone , u okviru kupa Italije, na utakmici Lazio-Juve, sjever je pripremio nevidjen spektakl koji je, od strane novina i televizije,progasen za najljepsi ikada vidjen na fudbalskim utakmicama. Na kraju sezone Lacijo je obezbjedio povratak u elitno drustvo, napokon je dosao kraj mukama navijaca Lacija. Seria A ce sljedece sezone ponovo ugostiti Lacijo i njegove sjajne navijace !
[youtube][/youtube]
IRRRIDUCIBILI-lAZIO
Cijela prica pocinje 1973. godine. Nezaboravna sezona nebesko plavih igraca koju je pratila fantasticna strast njihovih navijaca. Te godine, i igraci i navijaci su shvatili da su sjajni i da mogu biti velicanstveni. Iako tada jos nije bilo definisanih ultra grupa, tokom te sezone ljudi su poceli da prate klub i na gostujucim terenima a Olimpiko je uvijek bio prepun barjaka, spontanim navijanjem ali ne bas kompaktno kako ce to kasnije biti. Podrska je bila sjajna i slobodno se moze reci da je imala veliku ulogu u osvajanju skudeta. Naravno, entuzijazam je bio na zavidnom nivou te godine, pa su navijaci, pogotovo mladji, odlucili da ucine nesto vise u cilju pokazivanja ljubavi prema svojim bojama. Tako su formirane prve grupe organizovanog navijanja, takozvani Ultrasi. Ultrasi nisu imali nikakvu vezu sa klubom i bili su svakako nov nacin u pracenju istog, prekinuli su dotadasnji sablon i otvorili novu eru.
Prve grupe lacijala su COMMANDOS MONTEVERDE i ULTRAS. Ove su grupe je cinilo oko 200 mladjih navijaca koji su posjedovali veliku strast prema Laciju. Jezgro COMMANDOS MONTEVERDE LAZIO je formirano jos 1971. godine i stajali su na juznoj tribini, blizu tribine Monte Mario. U tom periodu C.M.L. su regrutovali veliki broj mladih navijaca koji su stajali u istom sektoru kao i oni. C.M.L. su se izdvajali sa svojom originalnoscu pa su ih komsije, romini ultrasi, ubrzo iskopirale i formirale ekipu COMMANDOS LUPI a tri godine kasnije i COMMANDO ULTRA. Kasnije, C.M.L su se preselili na sjever, gdje i danas stoje, poslije vise od 35 godina, kod ulaza 49.
ULTRAS-i su formirani pocetkom 1974. godine i ime grupe je ubrzo postalo sinonim za sve mladje pripadnike tribine. Stajali su na juznoj tribini i regrutovali ljude iz opasnijih krajeva Rima : Garbatella, Eur, Parioli, Casal Bruciato … Prvi su stavili svoje ime na majice a nakon toga na kape i salove. “BEYOND THE VICTORY … ULTRAS” je bio slogan koji se nalazio na njihovim majicama.
Ubrzo je razlika izmedju normalnih navijaca i ultrasa postala ocigledna. Ultrasi su bili ignorisani ne samo od strane ostatka stadiona vec i od ostatka tribine, a tada je to bio jug. Ovaj novi nacin podrske je izazvao sumnju od strane ostatka tribine. Pojavili su se i prvi bubnjevi koji su zamijenili dotadasnje trube. Nazalost, zbog lose igre na terenu, mnoge prelijepe zastave iz tog perioda ce nestati.
Na prijateljskoj utakmici protiv brazilskog Sao Paola, prvi put na fudbalskoj utakmici u Rimu su se pojavile dimne bombe, koje su proizvele prelijepu sliku. U godinama nakon osvajanja skudeta, Ultrasi su formirali solidnu podrsku klubu, medjutim svi su znali da se tu krije mnogo veci potencijal, ukoliko bi se grupe ujedinile. Ali ko je sposoban da uradi nesto tako, da ujedini sve te mladice, svakog od njih sa svojim idealima i da natjera ostatak lacijeve publike da razumije i postuje ultrase. U tim pocecima su se primjecivale velike razlike u stavovima kako bi sve to moglo da izgleda. Medjutim, jedan covjek je jako vjerovao da je to moguce a to je Torino Di Vicio. Upravo zahvaljujuci njemu, odrzano je nekoliko sastanaka izmedju lidera grupa, jedan za drugim, da bi se uvjerili da je san o ujedinjenju moguc. U novembru 1976. godine odrzan je jako bitan sastanak na kome su prisustvovali lideri svih bitnih ultras grupa. Ultras grupe sa juzne sjeverne tribine su se napokon ujedinile i formirale jednu veliku sjajnu grupu Gruppi Associati Biancazzurri – G.A.B.A. Prije utakmice Lacijo-Bolonja, u sezoni 1976-1977, ispred Olimpika, clanovi ekipe G.A.B.A. djelili su letke sa sledecim sadrzajem:
“U cilju da unaprijedimo podrsku nasem Laciju, odlucili smo da formiramo klub koji ce ciniti ultrasi kako sa juzne tako i sa sjeverne tribine. Vi, nebesko plavi navijaci, pridruzite nam se da bi uvijek bili jaci i jedinstveni.”
G.A.B.A. su poceli sa prodajom svog materijala, sinhronizovanjem bubnjeva u podrsci klubu kao i organizovanjem putovanja na gostujuce utakmice po poprilicno pristupacnim cijenama.
G.A.B.A. je evoluirala u EAGLES’ SUPPORTERS. Njihov debi je bio na istorijskom mecu Lazio-Juventus 1977. godine, na mecu punom golova i emocija. Taj dan, Olimpiko je ugledao prelijepu zastavu dugu 54 metara sa imenom nove grupe, ta zastava, koje je tada bila najveca u italiji, ce zauvijek ostati upamcena u istoriji naviajca Lacija. Jacina novorodjene grupe je lezala u prijateljstvu i u sjajnoj saradnji, bez unutrasnjih problema, svi su bili ujedijneni za dobrobit Lacija. EAGLES zastava, prvobitno je stajala na juznoj tribini, ka istoku (tribina Tevere) a razlog tome je da igraci od samog starta osete njihovu podrsku, od prvog koraka na travi. Tacno ispod tog dela tribine nalazile su se stare svlacionice i izlaz na teren. Sa “orlovima”, podrska Laciju je pocela da se menja. Napravili su svoje salove, koji su se razlikovali od svih drugih, donosili su na stadion nekoliko bubnjeva, mnogo velikih zastava i raznobojne dimove koji su docekivali igrace prilikom ulaska na teren ili obiljezavali vazan pogodak. Prvu godinu postojanja su obiljezila mnogobrojna gostovanja kao sto su Firenca, Napulj, Bolonja na kojima su hiljada navijaca Lacija pruzale podrsku svom klubu.
Naredne sezone, Eagles-i se sele na drugu stranu juzne tribine u cilju da povecaju broj ljudi koji ce davati podrsku klubu. Istorijska slika ovih godina je naslovna strana poznatog TV programa o fudbalu - 90’ minuto, koja je deset godina pokazivala cijeloj Italiji srdacnu podrsku koju je imao rimski klub. Pojedine rasprave i neslaganja su dovela do odvajanja nekoliko ljudi i formiranja grupe VIKING, cije je jezgro cinilo oko 50 momaka. Vikinzi su bili dosta netrpeljivi kada su Eagles-i u pitanju, i oni ce ostati na jugu dosta vremena nakon prelaska Eagles-a na sjever (1979). Vikinzi ce se konacno preseliti tamo tek 1982.godine. Poslije mnogo sastanaka i rasprava, vodje ES su donijele odluku koja se uveliko ocekivala – selidba na sjever. Odluka je donesena jer su Ultrasi Lacija, kao i mnogi drugi u Italiji, zeljeli svoju tribinu gdje ce moci da se identifikuju.
9. Decembar 1979, po hladnom i kisovitom danu, ES su zabiljezili debi i pocetak nove ere na sjeveru. Ta tribina ce kasnije postati sinonim za ultrase Lacija.
Sezona 1982/83 je godina konacnog ujedinjenja svih ultrasa na sjevernoj tribini. Taj momenat je konacko dosao i svi su ga osjecali u svojim srcima. U petom kolu Serie B, Bolonju je okupiralo sedam hiljada lacijala, kasnije, isto se dogodilo i u Bariju dok je Pistoiu preplavilo cak deset hiljada gostujucih navijaca koji su se radovali prvom mjestu u drugoj ligi. Na Olimpiku, podrska je dostizala do tada nezapamcen nivo. Forsirajuci engleski stil navijanja, stvarane su prelijepe sarpate, paljena je i poprilicna kolicina pirotehnike. Na domacoj utakmici protiv Milana, sjeverna tribina, predvodjena ES-ima je usla u istoriju sa nevidjenom bakljadom koja do tada nije vidjena na fudbalskim utakmicama. Orlovi su pratili tim svuda (Campobasso, Reggio Emilia, Monza, Cremona, Perugia …). Gdje je Lacijo – tu je i sjeverna tribina !
Na nekoliko gostovanja su odlazili samo Eagles-i sve dok im se ostali navijaci, noseni sjajnim rezultatima nisu pridruzili. U Arecu, 15 hiljada lacijala je napravilo invaziju na mali toskanski grad. Stadion je totalno bio ispunjen gostima a mnogi domaci navijaci nisu nasli mjesta na tribinama pa su bili primorani da prate utakmicu svoga tima preko radija. Toskanske novine su sutradan okarakterisale ovo gostovanje kao najvecu ikada invaziju na grad.
Na kraju sjajne sezone kako na terenu tako i na tribinama, promocija u visi rang je bila zakazana za mec protiv Kanatije na Olimpiku, mec koji ce sigurno ostati upamcen svima koji su mu prisustvovali. Roma je samo nekoliko nedelja ranije osvojila skudeto, ali ova utakmica je to bacila u totalno drugi plan. Pobjedu su donijeli ultrasi Lacija sa preko deset hiljada barjaka. Na prvoj utakmici Serie A protiv Fodje, bilo ih je jos vise …
Taj dan, sjeverna tribina je vodila tim do pobjede koja je znacila povratak u elitno drustvo. Trazila se karta vise pa su mnogi bili primorani da uz radio slave uspjeh. Nakon poslednjeg zvizduka, slavlje se prenijelo i na ulice Rima. Na cuvenom trgu Piazza del Popolo slavlje je trajalo cijelu noc. Sa povratkom kluba u Seriu A, brojka Eagles Supporters-a je pocela da raste i dostigla je dvije hiljade. Formirane su i nove grupe, FALANGE, EAGLES KORPS, HELL'S EAGLES DESTROYERS, AMERICAN EAGLES, GRUPPO SCONVOLTI i EROTIK GROUP a neke grupe su se preporodile kao npr. COMMANDOS MONTEVERDE.
Poslije nekoliko godina na Olimpiku se ponovo igrao najbolji fudbal zemlje i napokon poslije toliko iscekivanja i snova, ponovo se igrao veliki rimski derbi. Tih godina se cesto mogla videti americka zastava medju lacijalima a razlog je bio Giorgio Chinaglia (centarfor Lacija). Podrska koja je stizala sa tribine je dignuta na visi nivo, pirotehnike je bilo svakog vikenda. Pojavile su se i prve parole koje su dokazale veliku originalnost tribine. Vise hiljada navijaca je pratilo Lacijo sirom zemlje, Torino, Milano, Genova, Verona ... Poslednje u nizu gostovanja je bila Pisa gde je 18 hiljada navijaca pratilo klub, na stadionu su gosti bili totalno dominantni, tako nesto se nije do tada desavalo u Seriji A. Lacio je uz pomoc fantasticne podrske izbjegao ponovno ispadanje u nizi rang, a proslava koja je usljedila na ulicama Pise je ravna onoj u Rimu. Medjutim, losim rezultatima nije bio kraj, pa je sljedece sezone Lacio ispao iz prve lige. ES su u toj sezoni imali sjajna izdanja na oba derbija.
Teska vremena su dolazila za navijace rimskog kluba. Ponovo su bili uz svoj tim, prateci ga svuda i tako dokazujuci ogromnu ljubav prema svom klubu. Usljedio je jos jedan samar za Lacio u vidu drugog skandala oko namestanja utakmica. koji je ukljucio nekoliko igraca medju kojima je bilo i igraca Lacija. Rimljani su nekako izbjegli izbacivanje u Seriju C pa su ostali drugoligasi ali su kaznjeni sa oduzimanjem 9 bodova. Iako su ostali u Seiji B, ali 9 bodova je bilo dosta pogotovo kada se uzme u obzir ne bas sjajan tim tih godina (tada je pobeda donosila 2 boda). Organizovani su i protesti poslije ove odluke na kojima je bilo oko 30 000 ljudi. Sjeverna tribina je organizovala gostovanja te sezone na svim gostujucim utakmicama. U medjuvremenu, broj ES se povecao na 3 hiljade, sto pokazuje da losi rezultati nisu pretjerano uticali na grupu. . Grupa se finansirala samo preko svojih marketinskih proizvoda preko kojih su organizovali gostovanja i spektakle na domacim utakmicamaNisu samo ultrasi kupovali materijal, to su cinili i simpatizeri u cilju da podrzi mladice koji su bili spremni na sve zbog svog kluba.
Na bitnoj utakmici za borbu za visi rang, Lazio-Venezia, 80 hiljada dusa se ujedinilo u jedno, za istoriju, za grad, za nebesko-plavu boju, za Lacijo ! Niko nikada nece naci prave rijeci da opise sta se desilo tog dana. Iste sezone , u okviru kupa Italije, na utakmici Lazio-Juve, sjever je pripremio nevidjen spektakl koji je, od strane novina i televizije,progasen za najljepsi ikada vidjen na fudbalskim utakmicama. Na kraju sezone Lacijo je obezbjedio povratak u elitno drustvo, napokon je dosao kraj mukama navijaca Lacija. Seria A ce sljedece sezone ponovo ugostiti Lacijo i njegove sjajne navijace !
[youtube][/youtube]
,,DUSA BOGU...TIJELO ZEMLJI...SRCE CELIKUUU,,
SMRT FASIZMU!!!
SMRT FASIZMU!!!
Re: Navijaci..
Jbt post nikad kraja. 
Salim se.Ovo cu procitati kada budem imao malo vise vremena sada nemam.
Salim se.Ovo cu procitati kada budem imao malo vise vremena sada nemam.Pozdravlja vas Cika Devil. Secajte me se. :)))
Re: Navijaci..
Jao, znati ću o Talijanima više nego što trebam, no dobro.
Re: Navijaci..
talijani su nekad bili vrh i prvi sto se tice tifo-a i ultra' style, danas tragedija nazalost
Re: Navijaci..
evo opcenito o ULTRAS ITALIA
Italijanski stadioni su sportska borilišta na kojima navijači stvaraju najbolju atmosferu u Evropi. Tu ne mislimo na pevanje pesama i navijanje, već pre svega na atmosferu potpomognutu zastavama, barjacima, pirotehnikom, koreografijama… Ako je neko majstor da ušareni tribine i od dosadnog kalčo (Calcio) meča napravi spektakl onda su to svakako ultrasi, kako se u Italiji nazivaju najžešći navijači okupljeni na svojim tribinama iza golova. Mnogi naši navijači i ljubitelji fudbala kada gledaju prenos nekog meča italijanske lige često više imaju da vide pre samog početka utakmice, zahvaljujući dešavanju na tribinama, nego tokom svih devedeset minuta igre. Ako su Englezi sinonim za nerede na stadionima, fenomenalno navijanje i prvrženost klubu i nacionalnom timu, italijanski ultrasi su pioniri navijačkih koreografija. Sve što se dešava kod nas na stadionima Partizana, Zvezde, Rada, Voše, Zemuna… kao i na ostalim evropskim utakmicama odavno je viđeno širom apeninskog poluostrva, a većina spektakularnih koreografija koje priređuju navijači Lazija, Rome, Milana, Intera… uvek će biti nedostižne za sve ostale evropske navijače.
Zbog rigoroznog zakona koji je već dugi niz godina na snazi u Velikoj Britaniji, na ostrvskim stadionimaje nezamislivo videti upaljenu baklju, dimnjake, transparente sa nazivima grupa, šetalice ili ogromne barjake (izuzetak je Liverpoolov Kop). Reč navijač u Italiji se vezuje za termin Ultras. Svuda u svetu ta reč označava nešto agresivno,ekstremno, tako da bi bilo logično da je u fudbalskoj terminologiji ultra navijač ustvari huligan, ali nije tako. Ultrasi u Italiji su navijači zaduženi za sve što jedan meč čini pravim iz navijačkog ugla naravno. Po završetku meča za Ultrase odmah počinju pripreme za naredni. Oni su ti koji će na redovnim sastancima odlučiti šta će se praviti, organizovati odlazak na gostovanje, koreografiju,
navijanje, ispisati parole, potući se. Od članarine, putovanja i prodaje navijačkih rekvizita finansira se većina akcija na stadionima. U italijanskom fudbalu termin Ultra takođe vuče i političke korene iz perioda
tokom šezdesetih godina prošlog veka. Nakon Drugog svetskog rata, politički nemiri u Italiji odražavali su se na sve sfere života, pa tako i na sport. U fudbalskom svetu tako su nastale podele na levo i desno
orjentisane navijače. Laziovi i Interovi su tradicionalno desničari, dok se njihovi gradski rivali Roma, odnosno Milan izjašnjavaju kao levičari. Sedamdesete godine su kao i na ostrvu bile svedoci brojnih
incidenata i okršaja navijačkih grupa. Nezamislivo je bilo da derbi mečevi u Torinu, Milanu, Đenovi ili Rimu prođu bez makljaža navijača rivalskih timova. Kulminacija je usledila na rimskom derbiju 1979. godine
kada je jedan navijač Lazia nastradao, pošto je pogođen raketom ispaljenom sa protivničke tribine.
Ultra pokret u Italiji se širio izuzetnom brzinom tako da je već tokom osamdesetih i svaki nižerazredni klub imao svoju organizovanu navijačku grupu, a ubrzo su u sam navijački vrh izbile Ultras grupe "manjih"
klubova poput: Atalante, Napolija, Verone, Fiorentine…
Stefano Mangini je dvadesetpetogodišnji navijač Sampdorie, pripadnik grupe Ultras Tito Cucchiaroni (UTC) i momak zadužen za organizovanje koreografija: "Prva organizovana navijačka grupa u Italiji
osnovana je krajem 1968. godine. Reč je o navijačima Milana okupljenim u grupu "Fossa dei Leoni" (jazbina lavova). U julu mesecu 1969. godine osnovana je i prva grupa sa nazivom Ultras u svom imenu "Ultras
Tito Cucchiaroni". Osnivači su bili dva momka i dve devojke, navijači Sampdorije, a grupa je iz utakmice u utakmicu imala sve više pristalica i članova. Troje ih je i danas redovno na svim utakmicama našeg
kluba, dok je jedna ženska osoba nakon duge bolesti preminula prošle godine. Tri meseca nakon osnivanja UTC i navijači Torina su oformili svoju grupu "Ultras Granata". Mislim da je njihova zasluga najveća
što se termin Ultras pročuo po Evropi pošto su oni u to vreme, za razliku od Sampdorije, bili redovni učesnici evropskih kupova na kojima su priređivali sjajnu atmosferu atipičnu za ostale evropske stadione.
*Zašto baš naziv Ultras Tito Cucchiaroni?
"Tito Cucchiaroni je bio Argentinac, desnokrilni napadač Sampdorije, tokom šezdesetih i sedamdesetih i jedan od miljenika navijača sa kojima je bio veoma blizak. Ovi su mu se odužili nazvavši grupu po njemu.
Danas jezgro čini sedamdeset ljudi, koji ravnopravno odlučuju o svemu, dok na stotine drugih navijača plaćanjem članarine pomažu rad naše grupe."
*Da li osim UTC postoji još organizovanih grupa navijača Sampdorije i kaži nam nešto više o samoj organizaciji. Ima li sukoba među vama?
"Osim nas, postoji i veliki broj drugih grupa od kojih su najbrojniji "Fedelissimi 1961" (najverniji). Da vas ne buni, 1961. označava godinu od kada su momci iz te grupe prisutni na stadionu, a ne kada su
osnovani. Tu su još i "Hell's Angels", "Hawks 1991", "Fieri Fossato", "Cani Scolti" (koji su naša casulas ekipa), "Riviera Blucechiata 1985", "Armata Blucerchiata", "Skulls" i brojne druge manje bitne grupe. "Ultras
Tito" je nezavisna od drugih grupa i najuticajnija među navijačima Sampdorije. Sami se finansiramo od prodaje rekvizita. Sva gostovanja sami plaćamo, kao i sve koreografije. Na stadionu smo na gornjem nivou
južne tribine, koja cela ima 8.500 pretplatnika, što je impozantna brojka. Odnosi sa upravom i igračima su dobri iako u prošlosti nije uvek bilo tako. Na čelu fudbalskog kluba su predsednik Riccardo Garrone,
bogataš, vlasnik naftne kompanije E.R.G. i direktor Giuseppe Marotta jedan od najuticajnih fudbalskih radnika u Italiji, odmah iza Luciano Moggia iz Juventusa. Svakog četvrtka u podne ili deset uveče
održavamo sastanke na kojima je prisutno vođstvo grupe. Tu dogovaramo šta će se raditi na utakmici za vikend. Naravno, derbi mečevi se planiraju mesecima unapred. Za poslednji gradski derbi sa Genoom
smo izdvojili 3000 evra za koreografiju koja je spremana pune dve nedelje. Sve smo sami finansirali, bez pomoći kluba. Od prošle sezone UTC izdaje fanzin koji izlazi dva puta mesečno. "Fedelissimi 1961" koji su
smešteni ispod nas na jugu takođe imaju svoj fanzin. Dok je na čelu kluba bio Mantovani, došlo je do sukoba između nas i njih, pošto je predsednik favorizovao našu grupu. Nakon par godina sve je izglađeno. "
*Koju bi sezonu izdvojio kao najbolju?
"To je svakako 1991. godina kada smo predvođeni Vujadinom Boškovim osvojili titulu i igrali zapaženu ulogu u Evropi. Zvezde tima su bili Luca Vialli i Mancini. Na finalu kupa kupova u Geteborgu nas je bilo
najviše. Tada je Vialli postigao oba pogotka u pobedi nad belgijskim Anderlehtom. Prethodna sezona je takođe bila odlična. U Rimu nas je bilo preko 3000 na utakmici sa Romom. U poluvremenu je došlo do
sukoba sa policijom na stadionu. Na kraju sezone smo na Rominom sajtu proglašeni za najbolju grupu koja je gostovala na olimpijskom stadionu."
*Pomenuo si incident sa policijom u Rimu. Koliko su česti sukobi na stadionima u Italiji i koja je najžešća tuča vezana za vašu grupu?
"Ranije je bilo mnogo više incidenata, posebno tokom osamdesetih. Navijači Atalante su definitivno najgori u Italiji. Njihove grupe "Brigata Neroazzure 1976" (skraćeno BNA), "Supporters Of Dea" i "Wild Kaos"
(koji više ne postoje pošto je većina članova u zatvoru) su izazivali nerede gde god su se pojavili. Danas kada god se u medijima pominje nasilje na stadionima u Italiji, sve se uvek poredi sa huliganima Atalante.
Zahvaljujući njima Atalanta je jedan od najomraženijih klubova. 1998. godine njih 500 je razjurilo ceo plato ispred Rominog juga na kojem je bilo skoro deset hiljada Romanista. Njihovi najljući neprijatelji su
huligani Brescie "Ultras Brescia 1911". Gradovi Bergamo i Brescia su udaljeni jedan od drugog svega dvadeset minuta kolima, tako da je tu reč o lokalnom rivalitetu i mržnji. I danas su utakmice Brescie, Atalante,
Verone kao i klubova sa juga zemlje pune incidenata.
Najveći incident vezan za utakmicu Sampdorije dogodio se 1998. u Bologni. Trebala nam je pobeda za opstanak, ali smo odigrali samo 2-2 i nakon više od dvadeset godina ispali u drugu ligu, treći put u istoriji
kluba. Po završetku utakmice, iz očaja i besa smo probili kordon policije i napali domaće navijače na parkingu iza stadiona. Neredi su trajali skoro pola sata. Veliki rivalitet vlada između nas i navijača gradskog
rivala Genoe. Na dan derbija 1991. ceo grad je goreo, a tuče i povređeni navijači oba tima nisu mogli da se izbroje. Nakon tih incidenata policija je pohapsila veliki broj izgrednika, a mi smo sklopili primirje.
Sada se ignorišemo, nadmećemo na tribinama, ali su tuče ređa pojava. Pre tri godine posle utakmice između Sampdorije i Torina došlo je do tuče navijača na ulicama grada. Bilans sukoba je 20 povređenih
navijača, 8 policajaca i 50 uhapšenih. U januaru 1995. godine na utakmici Genoa-Milan, Simone Barbiglia pripadnik Milanove grupe "Fossa dei Leoni" ubio je navijača protivničkog tima Claudia Spagnolu, zadavši
mu udarac nožem u leđa. Policija je do tri ujutru držala navijače Milana na stadionu dok nisu našli ubicu, da bi mu sud odredio kaznu zatvora u trajanju od samo dve godine. Od tog tragičnog događaja više
ništa nije isto na navijačkoj sceni u Italiji, a sve velike grupe su krenule u kampanju iskorenjavanja nasilja sa stadiona."
*Kakva je situacija u Đenovi? Ko ima više navijača vi ili rival? Da li Sampdoria i Geona oduvek igraju na istom stadionu?
"Klub CFC Genoa je osnovan daleke 1893. godine. Osnovali su ga pomorci iz Velike Britanije. Iako poslednju davno, Genoa je osvojila ček šest titula, i spada u red najtrofejnijih klubova u zemlji. Sampdoria je
osnovana tek 1946. godine fuziom dva stara kluba Andrea Doria i Sampierdarense. Sampdoria je poznatija u Evropi, nakon uspeha 1990. i poraza u finalu kupa šampiona od Barcelone dve godine kasnije. Genoa
ima više navijača posebno starijih, što je i logično. Za njih važi da su strastveniji od nas. Poslednjih deset godina su u drugoj ligi, i danas imaju tek oko 10.000 pretplatnika, dok Sampdoria ima preko 25.000.
Njihova grupa "Fossa dei Griffoni" (jazbina grifona), raspala se 1992. godine nakon sukoba među vođama. Pobednička ekipa osniva novu grupu "Vecchi Orsi", ali ubrzo menjaju ime u "Ottavio Barbieri", u čast
legendarnog igrača. Stadion Luigi Ferraris je najbolji u Italiji. Izrađen je na mestu starog stadiona, po uzoru na one u Engleskoj, u periodu između 1987. i 1990. godine pred svetsko prvenstvo. Kapacitet je
38.000, što je skoro 20.000 manje u poređenju sa starim stadionom. Prvih pet godina postojanja Sampdoria je igrala na drugom kraju grada , na stadionu Caienna, koji je danas atletski stadion. Od kraja 1950.
godine mi i Genoa igramo na istom stadionu."
*Koliko su navijačke grupe u Italiji politički aktivne i ko ima najbolje navijače?
"Ultras Tito je apolitična grupa. Nas zanima samo Sampdoria. Za razliku od nas ima dosta grupa koje se javno politički izjašnjavaju. Među desničare spadaju: "Irriducibili" Lazio, "Brigate Rossoneri" Milan, "Brigate
Gialloblu" Verona, "Fighters 1977" Juventus… dok su levičari: "Rangers" Pisa, "Brigate Autonome Livornesi" Livorno, "Armata Rossa" Perugia… Opšte je mišljenje da najbolje navijače u Italiji imaju Roma, Lazio,
Milan i Inter."
Nekoliko grupa Rominih navijača ujedinile su se 1977. godine pod imenom "Commando Ultra Curva Sud" (CUCS), sa osnovnim ciljem bolje organizacije koreografije i navijanja. Oni su sigurno jedni od
najmaštovitijih navijača na svetu kada su koreografije u pitanju. U glavnom gradu ih ima neuporedivo više od Laziala. Pošto se jezgro CUCS nakon petnaestak godina rasulo, na čelo grupe su stupili novi, mlađi
momci, pa je 1999. došlo i do promene naziva u jednostvno "Ultras Roma". Sa druge strane navijači Lazia, iako u podređenom položaju u odnosu na gradskog rivala, ni malo nisu zaostajali niti zaostaju za
navijačima Rome po koreografijama. Krajem osamdesetih "Eagles Supporters" prestaju da postoje a vodeću ulogu na Laziovom severu preuzimaju "Irriducibili". Oni su bili prva italijanska ultra grupa koja je
odstupila od klasičnog stila italijanskog navijanja. Izbačeni su iz upotrebe ogromni transparenti, koji su zamenjeni malim zastavama u engleskom fazonu, a u repertoaru pesama sve više je bilo engleskih melodija.
*Interesantno je da na navijačkoj sceni u Italiji postoje brojna prijateljstva između ultras grupa suparničkih timova. Sa kim ste vi u dobrim, odnosno lošim odnosima?
"Prijatelji smo sa navijačima Parme, francuskog Marseja, kao i sa navijačima manjih klubova poput Catanzara i Spezie, dok je mnogo više onih sa kojima se ne volimo. Na prvom mestu neprijatelja su nam
navijači Torina (još od najranijih dana dve grupe), Juventusa, Milana, Napolia, Brescie, Bologne i naravno Genoe."
*Prosto je nezamislivo da jedan meč italijanske lige protekne bez pirotehinke. Da li je ona dozvoljena?
"Baklje je dozvoljeno paliti na stadionima, iako će vam ih policija oduzeti ako vam ih nađe prilikom pretresa, posebno ako je reč o gostujućim navijačima. Zbog paljenja baklji niko ne može biti uhapšen što je
najvažnije, sem ako je ne koristite u tuči sa protivničkim navijačima ili sukobu sa policijom. Mi ih na naš stadion unosimo znatno ranije, uglavnom umotane u velike transparente i zastave. U svim gradovima
postoje legalne prodavnice pirotehnike, a posebno u lukama poput Đenove."
*Da li UTC prate reprenzetaciju?
"Pre nekoliko godina u Italiji je osnovan pokret pod nazivom "Ultras Manifesto" koji je okupio pod istu zastavu navijače svih klubova. Osnovni cilj je borba protiv korupcije i fudbalske mafije. Zbog svih sranja
koja se dešavaju sa TV pravima, umešanosti političara i kladionica u vođenje klubova, dogodilo se da klubovi poput Fiorentine i Napolija bankrotiraju i budu izbačeni u treću ligu. Prošle godine na skupu u
Milanu sastale su se čak 72 navijačke grupe kako bi izrazili svoj bunt i nezadovoljstvo stanjem u Kalču. Ove godine isti skup je organizovan u Bolonji kada je dogovoreno da se ide organizovano u Portugal
kako bi se bodrila reprenzetacija. Mi nismo išli, ali je ovo prvi put nakon dugi niz godina da su se oko reprenzetacije okupili navijači Intera, Vicenze, Torina… Sećam se da su na svetskom prevenstvu u Italiji
1990. godine navijači bili mahom okrenuti bodrenjem igrača koji igraju u njihovom klubu. Napolijevi su navijali isključivo za Argentinu zbog Maradone, dok su opet svi drugi navijali protiv njih. Tako se
dešavalo da su na susretu Argentina-Kamerun koji se igrao u Milanu, navijači Intera, inače desno orijentisani skinhedi, navijali za crnce iz afričke ekipe."
Prema poslednjim istraživanjima najviše navijača na Apeninima ima najtrofejniji klub Juventus, skoro deset miliona. Iza njega su Milan i Inter, koji zajedno imaju koliko Juventus, pa potom slede Roma i danas
trećeligaš Napoli sa dva miliona tifoza. Na prvoj utakmici Napolija u trećoj ligi protiv Cittadelle prisustvovalo je preko 50.000 navijača! Brojne navijače imaju i Fiorentina, Lazio, Bologna, Verona, Torino, Bari,
kao i klubovi sa Sicilije odnosno Sardinije, Palermo i Cagliari. Sampdoria je po brojnosti navijača tek negde na petnaesetom mestu.
malo predugacko
Italijanski stadioni su sportska borilišta na kojima navijači stvaraju najbolju atmosferu u Evropi. Tu ne mislimo na pevanje pesama i navijanje, već pre svega na atmosferu potpomognutu zastavama, barjacima, pirotehnikom, koreografijama… Ako je neko majstor da ušareni tribine i od dosadnog kalčo (Calcio) meča napravi spektakl onda su to svakako ultrasi, kako se u Italiji nazivaju najžešći navijači okupljeni na svojim tribinama iza golova. Mnogi naši navijači i ljubitelji fudbala kada gledaju prenos nekog meča italijanske lige često više imaju da vide pre samog početka utakmice, zahvaljujući dešavanju na tribinama, nego tokom svih devedeset minuta igre. Ako su Englezi sinonim za nerede na stadionima, fenomenalno navijanje i prvrženost klubu i nacionalnom timu, italijanski ultrasi su pioniri navijačkih koreografija. Sve što se dešava kod nas na stadionima Partizana, Zvezde, Rada, Voše, Zemuna… kao i na ostalim evropskim utakmicama odavno je viđeno širom apeninskog poluostrva, a većina spektakularnih koreografija koje priređuju navijači Lazija, Rome, Milana, Intera… uvek će biti nedostižne za sve ostale evropske navijače.
Zbog rigoroznog zakona koji je već dugi niz godina na snazi u Velikoj Britaniji, na ostrvskim stadionimaje nezamislivo videti upaljenu baklju, dimnjake, transparente sa nazivima grupa, šetalice ili ogromne barjake (izuzetak je Liverpoolov Kop). Reč navijač u Italiji se vezuje za termin Ultras. Svuda u svetu ta reč označava nešto agresivno,ekstremno, tako da bi bilo logično da je u fudbalskoj terminologiji ultra navijač ustvari huligan, ali nije tako. Ultrasi u Italiji su navijači zaduženi za sve što jedan meč čini pravim iz navijačkog ugla naravno. Po završetku meča za Ultrase odmah počinju pripreme za naredni. Oni su ti koji će na redovnim sastancima odlučiti šta će se praviti, organizovati odlazak na gostovanje, koreografiju,
navijanje, ispisati parole, potući se. Od članarine, putovanja i prodaje navijačkih rekvizita finansira se većina akcija na stadionima. U italijanskom fudbalu termin Ultra takođe vuče i političke korene iz perioda
tokom šezdesetih godina prošlog veka. Nakon Drugog svetskog rata, politički nemiri u Italiji odražavali su se na sve sfere života, pa tako i na sport. U fudbalskom svetu tako su nastale podele na levo i desno
orjentisane navijače. Laziovi i Interovi su tradicionalno desničari, dok se njihovi gradski rivali Roma, odnosno Milan izjašnjavaju kao levičari. Sedamdesete godine su kao i na ostrvu bile svedoci brojnih
incidenata i okršaja navijačkih grupa. Nezamislivo je bilo da derbi mečevi u Torinu, Milanu, Đenovi ili Rimu prođu bez makljaža navijača rivalskih timova. Kulminacija je usledila na rimskom derbiju 1979. godine
kada je jedan navijač Lazia nastradao, pošto je pogođen raketom ispaljenom sa protivničke tribine.
Ultra pokret u Italiji se širio izuzetnom brzinom tako da je već tokom osamdesetih i svaki nižerazredni klub imao svoju organizovanu navijačku grupu, a ubrzo su u sam navijački vrh izbile Ultras grupe "manjih"
klubova poput: Atalante, Napolija, Verone, Fiorentine…
Stefano Mangini je dvadesetpetogodišnji navijač Sampdorie, pripadnik grupe Ultras Tito Cucchiaroni (UTC) i momak zadužen za organizovanje koreografija: "Prva organizovana navijačka grupa u Italiji
osnovana je krajem 1968. godine. Reč je o navijačima Milana okupljenim u grupu "Fossa dei Leoni" (jazbina lavova). U julu mesecu 1969. godine osnovana je i prva grupa sa nazivom Ultras u svom imenu "Ultras
Tito Cucchiaroni". Osnivači su bili dva momka i dve devojke, navijači Sampdorije, a grupa je iz utakmice u utakmicu imala sve više pristalica i članova. Troje ih je i danas redovno na svim utakmicama našeg
kluba, dok je jedna ženska osoba nakon duge bolesti preminula prošle godine. Tri meseca nakon osnivanja UTC i navijači Torina su oformili svoju grupu "Ultras Granata". Mislim da je njihova zasluga najveća
što se termin Ultras pročuo po Evropi pošto su oni u to vreme, za razliku od Sampdorije, bili redovni učesnici evropskih kupova na kojima su priređivali sjajnu atmosferu atipičnu za ostale evropske stadione.
*Zašto baš naziv Ultras Tito Cucchiaroni?
"Tito Cucchiaroni je bio Argentinac, desnokrilni napadač Sampdorije, tokom šezdesetih i sedamdesetih i jedan od miljenika navijača sa kojima je bio veoma blizak. Ovi su mu se odužili nazvavši grupu po njemu.
Danas jezgro čini sedamdeset ljudi, koji ravnopravno odlučuju o svemu, dok na stotine drugih navijača plaćanjem članarine pomažu rad naše grupe."
*Da li osim UTC postoji još organizovanih grupa navijača Sampdorije i kaži nam nešto više o samoj organizaciji. Ima li sukoba među vama?
"Osim nas, postoji i veliki broj drugih grupa od kojih su najbrojniji "Fedelissimi 1961" (najverniji). Da vas ne buni, 1961. označava godinu od kada su momci iz te grupe prisutni na stadionu, a ne kada su
osnovani. Tu su još i "Hell's Angels", "Hawks 1991", "Fieri Fossato", "Cani Scolti" (koji su naša casulas ekipa), "Riviera Blucechiata 1985", "Armata Blucerchiata", "Skulls" i brojne druge manje bitne grupe. "Ultras
Tito" je nezavisna od drugih grupa i najuticajnija među navijačima Sampdorije. Sami se finansiramo od prodaje rekvizita. Sva gostovanja sami plaćamo, kao i sve koreografije. Na stadionu smo na gornjem nivou
južne tribine, koja cela ima 8.500 pretplatnika, što je impozantna brojka. Odnosi sa upravom i igračima su dobri iako u prošlosti nije uvek bilo tako. Na čelu fudbalskog kluba su predsednik Riccardo Garrone,
bogataš, vlasnik naftne kompanije E.R.G. i direktor Giuseppe Marotta jedan od najuticajnih fudbalskih radnika u Italiji, odmah iza Luciano Moggia iz Juventusa. Svakog četvrtka u podne ili deset uveče
održavamo sastanke na kojima je prisutno vođstvo grupe. Tu dogovaramo šta će se raditi na utakmici za vikend. Naravno, derbi mečevi se planiraju mesecima unapred. Za poslednji gradski derbi sa Genoom
smo izdvojili 3000 evra za koreografiju koja je spremana pune dve nedelje. Sve smo sami finansirali, bez pomoći kluba. Od prošle sezone UTC izdaje fanzin koji izlazi dva puta mesečno. "Fedelissimi 1961" koji su
smešteni ispod nas na jugu takođe imaju svoj fanzin. Dok je na čelu kluba bio Mantovani, došlo je do sukoba između nas i njih, pošto je predsednik favorizovao našu grupu. Nakon par godina sve je izglađeno. "
*Koju bi sezonu izdvojio kao najbolju?
"To je svakako 1991. godina kada smo predvođeni Vujadinom Boškovim osvojili titulu i igrali zapaženu ulogu u Evropi. Zvezde tima su bili Luca Vialli i Mancini. Na finalu kupa kupova u Geteborgu nas je bilo
najviše. Tada je Vialli postigao oba pogotka u pobedi nad belgijskim Anderlehtom. Prethodna sezona je takođe bila odlična. U Rimu nas je bilo preko 3000 na utakmici sa Romom. U poluvremenu je došlo do
sukoba sa policijom na stadionu. Na kraju sezone smo na Rominom sajtu proglašeni za najbolju grupu koja je gostovala na olimpijskom stadionu."
*Pomenuo si incident sa policijom u Rimu. Koliko su česti sukobi na stadionima u Italiji i koja je najžešća tuča vezana za vašu grupu?
"Ranije je bilo mnogo više incidenata, posebno tokom osamdesetih. Navijači Atalante su definitivno najgori u Italiji. Njihove grupe "Brigata Neroazzure 1976" (skraćeno BNA), "Supporters Of Dea" i "Wild Kaos"
(koji više ne postoje pošto je većina članova u zatvoru) su izazivali nerede gde god su se pojavili. Danas kada god se u medijima pominje nasilje na stadionima u Italiji, sve se uvek poredi sa huliganima Atalante.
Zahvaljujući njima Atalanta je jedan od najomraženijih klubova. 1998. godine njih 500 je razjurilo ceo plato ispred Rominog juga na kojem je bilo skoro deset hiljada Romanista. Njihovi najljući neprijatelji su
huligani Brescie "Ultras Brescia 1911". Gradovi Bergamo i Brescia su udaljeni jedan od drugog svega dvadeset minuta kolima, tako da je tu reč o lokalnom rivalitetu i mržnji. I danas su utakmice Brescie, Atalante,
Verone kao i klubova sa juga zemlje pune incidenata.
Najveći incident vezan za utakmicu Sampdorije dogodio se 1998. u Bologni. Trebala nam je pobeda za opstanak, ali smo odigrali samo 2-2 i nakon više od dvadeset godina ispali u drugu ligu, treći put u istoriji
kluba. Po završetku utakmice, iz očaja i besa smo probili kordon policije i napali domaće navijače na parkingu iza stadiona. Neredi su trajali skoro pola sata. Veliki rivalitet vlada između nas i navijača gradskog
rivala Genoe. Na dan derbija 1991. ceo grad je goreo, a tuče i povređeni navijači oba tima nisu mogli da se izbroje. Nakon tih incidenata policija je pohapsila veliki broj izgrednika, a mi smo sklopili primirje.
Sada se ignorišemo, nadmećemo na tribinama, ali su tuče ređa pojava. Pre tri godine posle utakmice između Sampdorije i Torina došlo je do tuče navijača na ulicama grada. Bilans sukoba je 20 povređenih
navijača, 8 policajaca i 50 uhapšenih. U januaru 1995. godine na utakmici Genoa-Milan, Simone Barbiglia pripadnik Milanove grupe "Fossa dei Leoni" ubio je navijača protivničkog tima Claudia Spagnolu, zadavši
mu udarac nožem u leđa. Policija je do tri ujutru držala navijače Milana na stadionu dok nisu našli ubicu, da bi mu sud odredio kaznu zatvora u trajanju od samo dve godine. Od tog tragičnog događaja više
ništa nije isto na navijačkoj sceni u Italiji, a sve velike grupe su krenule u kampanju iskorenjavanja nasilja sa stadiona."
*Kakva je situacija u Đenovi? Ko ima više navijača vi ili rival? Da li Sampdoria i Geona oduvek igraju na istom stadionu?
"Klub CFC Genoa je osnovan daleke 1893. godine. Osnovali su ga pomorci iz Velike Britanije. Iako poslednju davno, Genoa je osvojila ček šest titula, i spada u red najtrofejnijih klubova u zemlji. Sampdoria je
osnovana tek 1946. godine fuziom dva stara kluba Andrea Doria i Sampierdarense. Sampdoria je poznatija u Evropi, nakon uspeha 1990. i poraza u finalu kupa šampiona od Barcelone dve godine kasnije. Genoa
ima više navijača posebno starijih, što je i logično. Za njih važi da su strastveniji od nas. Poslednjih deset godina su u drugoj ligi, i danas imaju tek oko 10.000 pretplatnika, dok Sampdoria ima preko 25.000.
Njihova grupa "Fossa dei Griffoni" (jazbina grifona), raspala se 1992. godine nakon sukoba među vođama. Pobednička ekipa osniva novu grupu "Vecchi Orsi", ali ubrzo menjaju ime u "Ottavio Barbieri", u čast
legendarnog igrača. Stadion Luigi Ferraris je najbolji u Italiji. Izrađen je na mestu starog stadiona, po uzoru na one u Engleskoj, u periodu između 1987. i 1990. godine pred svetsko prvenstvo. Kapacitet je
38.000, što je skoro 20.000 manje u poređenju sa starim stadionom. Prvih pet godina postojanja Sampdoria je igrala na drugom kraju grada , na stadionu Caienna, koji je danas atletski stadion. Od kraja 1950.
godine mi i Genoa igramo na istom stadionu."
*Koliko su navijačke grupe u Italiji politički aktivne i ko ima najbolje navijače?
"Ultras Tito je apolitična grupa. Nas zanima samo Sampdoria. Za razliku od nas ima dosta grupa koje se javno politički izjašnjavaju. Među desničare spadaju: "Irriducibili" Lazio, "Brigate Rossoneri" Milan, "Brigate
Gialloblu" Verona, "Fighters 1977" Juventus… dok su levičari: "Rangers" Pisa, "Brigate Autonome Livornesi" Livorno, "Armata Rossa" Perugia… Opšte je mišljenje da najbolje navijače u Italiji imaju Roma, Lazio,
Milan i Inter."
Nekoliko grupa Rominih navijača ujedinile su se 1977. godine pod imenom "Commando Ultra Curva Sud" (CUCS), sa osnovnim ciljem bolje organizacije koreografije i navijanja. Oni su sigurno jedni od
najmaštovitijih navijača na svetu kada su koreografije u pitanju. U glavnom gradu ih ima neuporedivo više od Laziala. Pošto se jezgro CUCS nakon petnaestak godina rasulo, na čelo grupe su stupili novi, mlađi
momci, pa je 1999. došlo i do promene naziva u jednostvno "Ultras Roma". Sa druge strane navijači Lazia, iako u podređenom položaju u odnosu na gradskog rivala, ni malo nisu zaostajali niti zaostaju za
navijačima Rome po koreografijama. Krajem osamdesetih "Eagles Supporters" prestaju da postoje a vodeću ulogu na Laziovom severu preuzimaju "Irriducibili". Oni su bili prva italijanska ultra grupa koja je
odstupila od klasičnog stila italijanskog navijanja. Izbačeni su iz upotrebe ogromni transparenti, koji su zamenjeni malim zastavama u engleskom fazonu, a u repertoaru pesama sve više je bilo engleskih melodija.
*Interesantno je da na navijačkoj sceni u Italiji postoje brojna prijateljstva između ultras grupa suparničkih timova. Sa kim ste vi u dobrim, odnosno lošim odnosima?
"Prijatelji smo sa navijačima Parme, francuskog Marseja, kao i sa navijačima manjih klubova poput Catanzara i Spezie, dok je mnogo više onih sa kojima se ne volimo. Na prvom mestu neprijatelja su nam
navijači Torina (još od najranijih dana dve grupe), Juventusa, Milana, Napolia, Brescie, Bologne i naravno Genoe."
*Prosto je nezamislivo da jedan meč italijanske lige protekne bez pirotehinke. Da li je ona dozvoljena?
"Baklje je dozvoljeno paliti na stadionima, iako će vam ih policija oduzeti ako vam ih nađe prilikom pretresa, posebno ako je reč o gostujućim navijačima. Zbog paljenja baklji niko ne može biti uhapšen što je
najvažnije, sem ako je ne koristite u tuči sa protivničkim navijačima ili sukobu sa policijom. Mi ih na naš stadion unosimo znatno ranije, uglavnom umotane u velike transparente i zastave. U svim gradovima
postoje legalne prodavnice pirotehnike, a posebno u lukama poput Đenove."
*Da li UTC prate reprenzetaciju?
"Pre nekoliko godina u Italiji je osnovan pokret pod nazivom "Ultras Manifesto" koji je okupio pod istu zastavu navijače svih klubova. Osnovni cilj je borba protiv korupcije i fudbalske mafije. Zbog svih sranja
koja se dešavaju sa TV pravima, umešanosti političara i kladionica u vođenje klubova, dogodilo se da klubovi poput Fiorentine i Napolija bankrotiraju i budu izbačeni u treću ligu. Prošle godine na skupu u
Milanu sastale su se čak 72 navijačke grupe kako bi izrazili svoj bunt i nezadovoljstvo stanjem u Kalču. Ove godine isti skup je organizovan u Bolonji kada je dogovoreno da se ide organizovano u Portugal
kako bi se bodrila reprenzetacija. Mi nismo išli, ali je ovo prvi put nakon dugi niz godina da su se oko reprenzetacije okupili navijači Intera, Vicenze, Torina… Sećam se da su na svetskom prevenstvu u Italiji
1990. godine navijači bili mahom okrenuti bodrenjem igrača koji igraju u njihovom klubu. Napolijevi su navijali isključivo za Argentinu zbog Maradone, dok su opet svi drugi navijali protiv njih. Tako se
dešavalo da su na susretu Argentina-Kamerun koji se igrao u Milanu, navijači Intera, inače desno orijentisani skinhedi, navijali za crnce iz afričke ekipe."
Prema poslednjim istraživanjima najviše navijača na Apeninima ima najtrofejniji klub Juventus, skoro deset miliona. Iza njega su Milan i Inter, koji zajedno imaju koliko Juventus, pa potom slede Roma i danas
trećeligaš Napoli sa dva miliona tifoza. Na prvoj utakmici Napolija u trećoj ligi protiv Cittadelle prisustvovalo je preko 50.000 navijača! Brojne navijače imaju i Fiorentina, Lazio, Bologna, Verona, Torino, Bari,
kao i klubovi sa Sicilije odnosno Sardinije, Palermo i Cagliari. Sampdoria je po brojnosti navijača tek negde na petnaesetom mestu.
malo predugacko
Re: Navijaci..
malo jos o stilu navijaca ... casual (ako je ovo vec postavljano brisite )
Moda na stadionima, među navijačima? Kada bi ste postavili takvo pitanje bilo kome ko se ne razume u fudbal i onima koji njime nisu zaluđeni uslediće logično pitanje/ odgovor: Pa zar to postoji? Većina '' normalnog '' sveta navijače smatra barabama, uličarima, probisvetima...bar je takvo stanje kod nas. Pitajte bilo koju žensku osobu šta misli o navijačima, verovatno će vas samo popreko pogledati... '' a da to su oni što se tuku po stadionima, što i dalje furaju fajerke, trenerke, brze patike i šalove oko vrata...'' Kod nas je možda tako, a i bilo bi bezveze pričati o modi na našim stadionima kada na njima nema nikoga osim šačice onih redovnih najvernijih.
O modi na nemačkim stadionima takođe nema šta da se puno kaže pošto je situacija tamo i dalje slična onoj na koju smo već navikli: repovi, brčići, tri šala oko vrata, dva oko struka, traka oko čela, prišivači po prslucima od teksasa... Čast izuzecima, a to su uglavnom likovi odrasli na punk muzici ili skinhead kulturi pa nije retka pojava i velikog broja fanova u Fred Perry, Lambretta, Ben Sherman, Lonsdale, Hooligan i sličnoj streetwear odeći.
Žabari naravno uglavnom idu kao manekeni i na utakmice. Bočne tribine na stadionima u Rimu, Torinu ili Milanu mirišu na najnovije parfeme; kožne jakne, džemperčići, ulje u kosi... redovna su pojava među tifozima.
Engleska je međutim nešto sasvim drugo...
April 2002, Charlton-Southampton... Sedeo sam sa prijateljima Englezima u pabu nedaleko od Grenwicha. Taj deo uglavnom navija za Charlton Athletic. Dva sata pre početka utakmice zazvonio je Neilov mobilni. '' Tišina momci '' povikao je Neil. Svi su se ućutali i pažljivo slušali šta glavni među njima priča. '' Ok, koliko vas ima? Gde ste? Maze Hill stanica... stižemo za deset minuta... '' Neil je završio kratak razgovor a potom se obratio ostalim momcima: '' Zvali su Saintsi...ima ih devetnaest, nisu naoružani i čekaju nas! Neka se izdvoji jednak broj ljudi koji idu... biće ferka! '' Ja sve vreme ne verujem. On je 'ladno pričao mobilnim sa navijačem Southamptona i ugovorio je tuču nedaleko od paba u kojem se nalazimo. Ja sam bio dvadeseti, jer kako mi rekoše, ako neću da učestvujem niko me ne tera, a u slučaju da krene naopako mene neće niko dirati pošto nemam na sebi '' Casual odeću ''. Njih devetnaest, i ja kao posmatrač, krenuli smo ka Maze Hill stanici dve ulice dalje od paba. Nikom nije palo na pamet da uzme bilo kakvu flašu ili motku jer je dogovor bio '' na ruke ''. To tamo prolazi, pomislio sam... kod nas bi jedna strana sigurno zajebala. Stižemo na dogovoreno mesto. Dvadesetak metara ispred nas stajala je grupa navijača Southamptona spremna za okršaj sa Charltonom. Bez reči zaleću se jedni na druge... bam, bam... sevaju pesnice, noge, šake... i to traje ni dva minuta kad neki lik uleće na plato i viče: '' Bež' te! Panduri! '', i sve stade. Jeni na jednu, drugi na drugu stranu. Neverovatno! Na stanici je osim dve grupe koje su se mlatile bilo još običnih ljudi koji su najnormalnije čekali voz kao da se ništa ne dešava. A da stvar meni bude još nejasnija pobrinula su se i četvorica navijača Southamptona u crveno-belim dresovima koji su takođe sve samo posmatrali sa strane. Na njih se niko nije ni osvrnuo samo zato što su bili obični navijači obučeni u klupske boje, koje po pravilu niko ne dira!
A kako su onda bili obučeni huligani ili kako da ih nazovem da bi ih razdvojio od navijača? Niko na sebi nije imao nikakvih jasno vidljivih oznaka pripadnosti jednom ili drugom klubu. Eventualno na kragnicama košulja ili na kačketima stajao je mali bedž i to je sve. U jednom momentu kada su se izmešali nisam imao pojma ko su koji. Na njima su bile polo majice, karirani kačketi i košulje, farke i uglavnom cipele. Kada sam se malo bolje zagledao u sve njih ukapirao sam da svaki na sebi ima nekoliko stotina funti odeće.
'' Vidiš, na meni je Stone Island džemper od 200 funti, ispod je majica Henri Lloyd koju sam platio svega 40-tak. Farmerice su Armani, cipele Lacoste, a kačket Aquascuttum. On me je koštao 30 funti! '' ,objašnjavao mi je Neil. Ja sam do tada o svemu tome čitao u fanzinima i slušao od UK prijatelja. Na evropskom prvenstvu u Belgiji 2000. godine video sam veliki broj engleskih navijača u odeći ne toliko poznatih koliko na ostrvu popularnih etiketa. Nakon nereda protiv Nemaca u Charleroi kao i u Briselu protiv muslimanskog dela stanovništva, engleska marka Hackett je bila prinuđena da promeni logo svoje firme na majicama i duksevima, i da sa njih skine veliki natpis pošto je većina izgrednika imala baš tu odeću na sebi. Firmi sa dugom tradicijom nije trebalo da se sa njom poistovećuju fudbalski huligani deportovani sa prvenstva u Belgiji.
Sve to sam znao, ali mi je ipak delovalo malo suludo. Davati toliko love na odeću koja vrlo lako može da bude upropaštena, iscepana ili skinuta u tuči sa protivničkim navijačima. Kada sam se malo bolje osvrnuo po pabu svih pedesetak Charltonovih fanova koji su tu pili imali su na sebi markiranu odeću. Sve su to bile etikete koje baš i nisu toliko popularne na kontinentu, pogotovo ne među navijačima: Burberry, Henri Lloyd, Aquascuttum, Stone Island, Evisu, Paul and Shark, Napapijri, Paul Smith...
A kako je sve počelo?
Prvi put sa pojavom modova, tokom šezdesetih godina prošlog veka, momci koji su uglavnom poticali iz radničkih porodica voleli su da na sebe nabace nešto markirano. Za njih su noćni klubovi i fudbalski stadioni bili mesta na kojima su imali priliku da prošetaju novu potpisanu odeću.
Tokom osamdesetih godina u Engleskoj je nastao pojam Football Casuals koji je proistekao iz mode skinheadsa. Nakon redovne odeće koju su furali skinsi: Harrington, Fred Perry, Jon Wood, Ben Sherman, Lonsdale, Sta Prest, Dr Martens ... na engleskim ulicama, pabovima, stadionima masovno su počeli da se pojavljuju momci u Peter Storm jaknama, Pringle rolkama, Lacoste majicama, Burberry šalovima...
Bilo je prestižno imati na sebi skupocenu, markiranu majicu, jaknu ili šal. U to vreme nije bilo mnogo prodavnica koje su ih prodavale. Tinejdžeri su uglavnom mogli sebi da priušte Levi's farke koje su kupovali u Tesco radnjama, ali našlo bi se tu love i za po koju tenisku majičicu (Fila, Lacoste, Sergio Tacchini, Head) koje su bile obležje prvih Casulasa.
Odeća je u to vreme na ostrvo stizala iz inostranstva. Britanski klubovi vladali su Evropom, a navijači su koristili svaku priliku da skoknu preko i snabdeju se '' in '' robom. Scousersi, fanovi Liverpoola-četvorostrukog prvaka Evrope, provodili su i po nedelju dana u Italiji ili Francuskoj kada je njihov klub tamo igrao, i '' operisali '' po robnim kućama, buticima i sportskim radnjama. Kući su se vraćali sa punim torbama Slazanger, Ellese, Kappa, Nike, Lois, Anoraks, Lacoste i drugih krpa.
Inter City vozovi bili su puni navijača skockanih po Casuals modi. Veoma bitnu stvar činile su i nove patike, posebno Adidasove Samba i Diadorine Borg Elite. Uprkos naletima mokasina i planinarskih cipela patike su tokom osamdesetih bile hit.
Krajem osamdesetih Casual euforija se stišava da bi sedam, osam godina kasnije ponovo postala preokupacija navijača.
Lacoste i Burberry su možda i jedine dve etikete koje su i nakon dvadeset godina zadržale vrtoglavu popularnost. Vremena se menjaju pa tako i moda. Ralph Laurenove golf jakne i polo majice postale su neizbežni odevni predmeti. Prvi put klinci od šesnaest, sedamnaest godina odvajaju po 150 funti za džemper ili cipele.
Trenutno je broj jedan Stone Island, veoma upečatljiva roba zbog oznake (poput kompasa, sličan Nato znaku) koja je kao prišivač sa dva dugmića prikačena na levi rukav jakne, duksa ili džempera. Krajem osamdesetih se prvi put pojavila u Velikoj Britaniji. Na engleske tribine su je iz Italije doneli preprodavci i lopovi koji su tamo odlazili prvenstveno zbog Armani džisna. Kada je stigao u London Stone Island džemper je koštao 200 funti!!!
Krajem devedesetih policija je uočila vezu između markirane odeće i huligana. Ukapirali su da ne moraju da motre na nekoga ko urla na stadionu svih devedeset minuta obučen u dres i ogrnut klupskim šalom, već na lepo odevene momke po pabovima i oko stadiona od kojih veliki broj već ima zabranu odlaska na utakmice. Koliko su se huligani poistovetili sa popularnim brendovima govori i činjenica da svaka ekipa ima svoj bedž ''Stone Island on Tour'' sa ispisanim imenom kluba ili vizit karte sa Burberry šarom na kojoj piše '' Upravo ste dobili batina od Aston Villa Youth-a ''
Cardiff City-ev Soul Crew trenutno je jedna od vodećih huliganskih ekipa na ostrvu. Na dan utakmice u pojedine pabove u glavnom gradu Velsa zabranjeno je ulaziti u Stone Island jaknama, dok je u Portsmouthu dovoljno da skinete etiketu sa rukava.
Poput Hackett-a i Stone Island je baš zbog navijača bio prinuđen da promeni svoj dugogodišnji logo. Najnoviji modeli umesto prepoznatljivog bedža sada imaju samo malu neupadljivu oznaku na grudima.
Najsvežiji primer u kojem se prosto digla hajka na huligane obučene po poslednjoj modi dogodio se na kvalifikacionoj utakmici između Engleske i Turske igranoj u Sunderlandu aprila ove godine. Sve je počelo nekoliko sati pre tekme kada su se pobile ekipe Sunderlanda i Newcastlea. Dva paba su potpuno demolirana a jedan navijač je u kritičnom stanju prevežen u bolnicu. Kada je policija uletela da razdvoji zaraćene strane nastao je opšti haos. Preko dve stotine fudbalskih Casualsa se udružilo protiv njih. Rat je trajao čitav sat. Letele su flaše, cigle, stolice. Nigde nije bilo Turaka. Sve se dešavalo izmežu engleskih huligana i policije. Par sati pre toga grupa Turaka je napadnuta u centru grada a kada je policija uhapsila jednog od napadača ovaj je kiptio od besa: '' Ja sam navijač Arsenala, ova **** su mi ubola nožem prijatelja pre dve godine! '' Takođe je i jedan turski novinar dobio batine ispred Mc Donald's-a. Tokom meča turski navijači su konstantno gađani svim i svačim a opšta ludnica je nastala kada je Engleska povela 1-0. Preko pedeset navjača uletelo je u teren da podeli radost sa igračima. Većina ih je imala Stone Island jakne i Burberry ili Aquascuttum kačkete. Policija je tog dana uhapsila stopet izgrednika. Naslovi u sutrašnjim novinama poput: '' Burberry banda napala policiju '' i '' Stone Island huligani rušili sve pred sobom '' digli su veliku prašinu.
Policija na engleskim stadionima danas posebno obraća pažnju na '' markirane '' navijače, jer se ispostavilo da su baš oni potencijalni izazivači nereda. Naravno nisu svi obučeni u Pradu, Aquascuttum, Paul and Shark, Dolce and Gabbana, Henri Lloyd, Stone Island... jer činjenica je da ne može baš svako da izdvoji 500 funti kako bi kompletirao garderobu. Ima i onih koji se i dalje drže Fred Perrya, Ben Shermana, Lonsdalea... u suštini to je to, ali neuporedivo jeftinije!
Fudbalski fanovi širom Evrope decenijama su se ugledali na engleske navijače, tako da se i '' fashion '' euforija sa ostrvskih stadiona velikom brzinom širila. Kod nas se o svom tom modnom ludilu ne zna puno, mada mora se priznati da je sve veći broj onih koji prate dešavanja na ostrvu. Navijači Vojvodine napravili su nekoliko zastava i dukseva sa Burberry šarama i Stone Island znakom. Neki od njih furaju Lacoste majice i Tommy Hilfinger košulje i jakne, a pojavili su se i prvi Burberry kačketi. Na utakmicama Partizana takođe je primećeno nekoliko kariranih kačketa i šalova. Zvezdini navijači koriste veze sa inostranstvom i tako se snabdevaju skupocenim odevnim predmetima, a njihovu prvu Casulas ekipu čine urbaniji gastarbajteri koji prate dešavanja u Britaniji. Ipak teško je poverovati da, prvenstveno zbog ekstremno visokih cena za naše uslove, Stone Island, Aquascuttum ili Burberry mogu postati prepoznatljiv stil srpskih navijača.
BURBERRY
1856. dvadesetjednogodišnji Thomas Burberry osniva firmu i otvara prvu prodavnicu u Basingstokeu.
1890. otvoren je i prvi šop u Londonu, Haymarket.
1900. ustanovljen zaštitni znak firme – vitez kopljanik na konju. Otvaraju se prve prodavnice u Parizu i Njujorku.
1910. Burberry šije kompletnu garderobu za britansku vojsku.
1924. patentirana čuvena krem/braon karirana šara koja je i danas sinonim za Burberry.
1967. Burberry kaputi i mantili postaju svetski hit. Masovno se nose torbe, šalovi, kišobrani.
1980. Burberry euforija zahvata Ameriku. Otvaraju se ekskluzivne prodavnice u Detroitu, San Franciscu, Chicagu, New Jerseyu, Philadelphiji, Washingtonu...
1997. potpuno novi tim dizajnera izbacuje novu kolekciju.
2003. '' Burberry Brit '' naziv je novog ženskog parfema.
AQUASCUTTUM
1851. ustaoveljen patent za nepromočive kišne kabanice. John Emary osniva etiketu za muškarce Aquascuttum.
1909. Aquascuttum fabrika u Northemptonshireu proizvodi godišnje preko 30.000 kišnjih mantila.
1914. Aquascuttum šije vojne uniforme i odela koja će se nositi tokom oba Svetska rata.
1960. Winston Churchill jedan je od Aquascuttumovih modela.
1976. patentirana poznata karirana šara. (mnogi je zbog iste boje mešaju sa Burberryem)
1995. Generalni sponzor svetskog filmskog festivala
1996. Oficijelna odeća olimpijskog tima Velike Britanije na Olimpijadi u Atlanti.
2001. Aquascuttum slavi 150 godina postojanja.
STONE ISLAND
Krajem sedamdesetih godina italijanska sportska kompanija SPA lansirala je novi proizvod Stone Island koji par godina kasnije, tačnije 1981. uspeva da se u potpunosti probije na tržište. Dizajner broj jedan bio je Massimo Osti, koji će kasnije osvajati mnoge svetske trofeje. Prve jakne izgledale su futuristički. Pravljene su od posebnog tehno fibera i imale visoki sjaj, tako da su zavisno od toga da li ste na suncu ili u mraku menjale svoju boju (od zlatne do metalik sive na primer).
Polovinom osamdesetih pojavljuje se i prva kolekcija Stone Island džempera.
Ni jedna prodavnica u svetu, osim generalnog zastupnika nije mogla da prodaje Stone Island odeću. Zbog velike popularnosti na ostrvu otvara se i prvi šop u Londonu.
Ulaskom u dvadesetprvi vek Stone Island je proširio svoj asortiman i načinio par izmena u dizajnu, a najbitnija je ta da je prepoznatljivi platneni bedž skinut sa levog rukava i zamenjen malim logom.
LACOSTE
1927. francuska teniska reprenzetacija predvođena Reneom Lacoste, pobeđuje to data neprikosnoveni američki tim i po prvi put osvaja Davis Cup. Američka štampa nakon tog senzacionalnog uspeha Francuza veliča francuske tenisere a njihovom kapitenu pridodaju nadimak '' Aligator ''. Rene Lacoste prihvata taj nadimak oberučke i već na sledećem takmičenju pojavljuje se u sakou sa izvezenim krokodilom na džepu.
1933. Rene Lacoste i Andre Gillier, vlasnik najveće tekstilne fabrike u Francuskoj u to vreme, osnivaju firmu koja će proizvoditi odeću za tenisere, jedriličare i igrače golfa. Nazivaju je Lacoste.
Prva Lacoste majica bila je bele boje, išla je uz telo, imala je kragnicu, kraće rukave i bila je kraće dužine.
1951. Lacoste roba počinje da se izvozi u Italiju i USA
1963. Napravljen je i prvi teniski reket s' kojim će Jimmy Connors i Billie Jean King osvojiti čak četrdesetšest turnira.
Ubrzo se popularnost '' krokodilčića '' širi po celom svetu, otvaraju se prodavnice na svim kontinentima, pa je danas prosto nezamislivo otići u neku svetsku metropolu i ne primetiti oficijalni Lacoste šop.
HENRI LLOYD
Prvog jula 1963. godine poznati jedriličar, Henri Strzelcki osniva sopstvenu marku Henri Lloyd. Od početka pa do danas Henri Lloyd proizvodi svu vrstu sportske odeće za moreplovce, skipere, nautičare, jedriličare. Veliki broj svetskih takmičenja u vodenim sportovima bio je pod pokroviteljstvom Henri Lloyda.
HACKETT
Svoj proboj na tržište Hackett doživljava kao generalni sponzor engleske ragbi reprenzetacije kao i polo tima. Osim sportske odeće Hackett proizvodi i odela, košulje, šešire... Sportska kolekcija je bila prepoznatljiva i lako uočljiva pošto je preko celih grudi imala ispisano Hackett. Današnji logo je sasvim drugačiji i obično se samo na grudima ili rukavu nalazi slovo H.
Od ostalih etiketa koje su popularne među navijačkim svetom na ostrvu treba izdvojiti: Armani Jeans, Mosschino, Hugo Boss, Dolce and Gabbana, Prada, Gant, japanski Evisu, Nappapijri,... kao i sportske klasike poput Adidasa, Reeboka, Pume, Umbra...
Moda je bila bitna kao i spremnost za tucu.Pocepana i zakrpljena odeca jednostavno nije isla.Neverovatno je da su i oni koji su primali socijalnu pomoc nosili firmiranu odecu,jednostavno to je bila obaveza.Pored redovne akcije tokom utakmica,mnogi su putovali u London da bi kupili nove stvari,posto su radnje u Glazgowu bile slabije snabdevene.Nocni vozovi petkom za London su uvek imali nekoliko putnika iz MSS-a,koji bi se nakon sopinga vratili u subotu vece,i obavezno obrnuli ture u "Centre Focus" pubu,inace mestu okupljanja.Prva odeca u vidu izbledelih farmerki,Pringle dzempera i belih trenerki je ubrzo zamenjena novom odecom,s'obzirom da su Engleske Casual ekipe bile ispred Skotskih.Da bi se uvek bilo u trendu,svake nedelje je neko isao na jug da bi pri povratku informisao ostale o novim markama i odeci.Italijanske marke su se sve vise nosile,Fila,Lacoste,Sergio Tacchini,kozne jakne,trenerke,tamne farmerke i Armani dzemperi su se pocele nositi zbunjujuci jednako pandure i nove Casual ekipe koje jos nisu znale za nove marke.Zahvaljujuci tome i Motherwell i Aberdeen su bili korak ispred svih.Bila je to velika prednost jer su tako neopazano mogli da udju na druge tribine,jer dok bi domacini i panduri trazili Casule odevene u vec provaljenoj varijanti,oni bi obukli nesto sasvim novo.U Engleskoj huligani sa severa zemlje su poceli da se oblace u nesto jednostavniju i jeftiniju odecu,kao reakciju na vec poznati stil Casual mode.Motherwell je uvek imao najbolje kontakte u Leedsu,pa je i prvi ispratio taj novi vid oblacenja.Vostane Barbour jakne i iscepane stvari nisu bas privlacile devojke u Motherwellu,mada to im i nije bila namena.Inovativni izgled "novih" Casualsa ce se dokazati kasnijih godina jer ce postati glavna moda medju "obicnim" ljudima.Dovoljno je videti na ljudima sve one marke koje su godinama bile zastitni znak Casuala.Fila,Ellesse,Diadora i druge marke su bile najprodavanije i njihove radnje su bile prisutne u centru grada.Armani je bila najekskluzivnija marka,pa bi svako sa novim proizvodom ove marke bio najvidjeniji lik na tribini.Kao i marke i cene su bile ekskluzivne.Fila dzemper je bio oko 80 funti 1982,skoro 20 godina kasnije slicna stvar kosta oko 30-40 funti.Koliko su se cenile neke marke pokazuje cinjenica da su se i nakon nekoliko godina nosenja polovne stvari prodavale po originalnoj ceni.Mnogo vremena se provodilo po radnjama da bi se nasla stvar koju niko nema,takvo je bilo razmisljanje prosecnog Casual navijaca.Casualsi su ocigledno u jednom trenutku diktirali modu,ali nije svima odgovaralo da huligani reklamiraju poznate svetske marke.Kada je SS bio u akciji,obicni navijaci nikada nisu bili meta,za razliku od starijih vremena.SS se cak ponosio svojim moralnim stavovima,pa pojedinci koji se toga nebi pridrzavali,bili bi upozoreni ili isterani iz ekipe.Mozda zvuci kao proseravanje,ali istina je da su i MSS i Aberdeen Soccer Casuals napadali samo one koji su trazili tucu.Nikada se nisu napadala deca ili terorisale babe,Casualsi su jednostavno bili nesto novo.Neki novinari nisu kapirali fazon,pa su ostajali bez ekskluzivnih naslova i tekstova.
Kao i svaki pokret,uvek je postojala potreba za mladjom ekipom.Neki od mladjih navijaca su bili oterani na zeleznickoj stanici kad bi se putovalo na gostovanje.Jednostavno stariji pripadnici SS-a nisu znali da li bi oni narusiti reputaciju grupe i koliko bi bili spremni za okrsaj.Neki od tih klinaca ce kasnije postati glavne face MSS-a,ali svi oni su prvo bili clanovi "The Tufty Club" ekipe,mladja grupa Motherwella.Takodje je postojala i zenska ekipa,'Soccer Sisters',ime koje je nastalo uglavnom zbog skracenice,medju njima je bilo stvarno dobrih riba.To nije bio kraj,formirana je jos jedna ekipa mladjih clanova "Soccer Shorties",u njoj su ustvari bili bivsi clanovi Tufty Cluba,koji nisu jos bili za MSS.Kasnijih godina pokusano je sa pravljenjem jos jedne ekipe.To su bili stariji clanovi MSS-a,nesto kao stara garda,nazivali su se "Nu-Kru".Ekipa koja je kratko postojala,ali je itekako bila na reputaciji,sto se i moglo ocekivati od ljudi koji su takoreci osnovali MSS.Kasnije su se stariji clanovi povukli,pa su ih nasledili momci iz Tufty Cluba i Soccer Shorties.To je bila ocekivana smena generacija,posto se vecina starijih navijaca povukla,dobivsi decu,ozenivsi se ili iz nekog treceg razloga.Ova smena je u pocetku oslabila grupu,ali samo do ustaljivanja novopridoslih mladjih clanova na njihovom mestu.To je bila prirodna zamena,moze se tako reci.Uvek se postavljalo pitanje glavnog vodje,ali niko se nije posebno isticao da bi bio broj 1.Sve se zavrsavalo dogovorom,uglavnom nekolicine glavnih ljudi.Sastanci su se odrzavali cetvrtkom u Centre Focus pubu,da bi se utvrdio plan za vikend.Ustvari to je donekle bio i izgovor za dobro napijanje,a plan bi smislili usput.Nista nije bilo pod obavezno,obicno bi dva-tri clana ekipe dobrovoljno pogledali red voznje i utvrdili koja je stanica najbolja za izlazak.Neki su mislili da su ispred drugih,ali ti drugi bi ih spustili na zemlju ako bi ovi preterali.Jednostavno niko nije bio iznad svih.Svi su mrzeli politiku,pa je i to razlog zbog kojeg nikome nije dopusteno da svoje misljenje stavlja iznad drugih.
)Moda na stadionima, među navijačima? Kada bi ste postavili takvo pitanje bilo kome ko se ne razume u fudbal i onima koji njime nisu zaluđeni uslediće logično pitanje/ odgovor: Pa zar to postoji? Većina '' normalnog '' sveta navijače smatra barabama, uličarima, probisvetima...bar je takvo stanje kod nas. Pitajte bilo koju žensku osobu šta misli o navijačima, verovatno će vas samo popreko pogledati... '' a da to su oni što se tuku po stadionima, što i dalje furaju fajerke, trenerke, brze patike i šalove oko vrata...'' Kod nas je možda tako, a i bilo bi bezveze pričati o modi na našim stadionima kada na njima nema nikoga osim šačice onih redovnih najvernijih.
O modi na nemačkim stadionima takođe nema šta da se puno kaže pošto je situacija tamo i dalje slična onoj na koju smo već navikli: repovi, brčići, tri šala oko vrata, dva oko struka, traka oko čela, prišivači po prslucima od teksasa... Čast izuzecima, a to su uglavnom likovi odrasli na punk muzici ili skinhead kulturi pa nije retka pojava i velikog broja fanova u Fred Perry, Lambretta, Ben Sherman, Lonsdale, Hooligan i sličnoj streetwear odeći.
Žabari naravno uglavnom idu kao manekeni i na utakmice. Bočne tribine na stadionima u Rimu, Torinu ili Milanu mirišu na najnovije parfeme; kožne jakne, džemperčići, ulje u kosi... redovna su pojava među tifozima.
Engleska je međutim nešto sasvim drugo...
April 2002, Charlton-Southampton... Sedeo sam sa prijateljima Englezima u pabu nedaleko od Grenwicha. Taj deo uglavnom navija za Charlton Athletic. Dva sata pre početka utakmice zazvonio je Neilov mobilni. '' Tišina momci '' povikao je Neil. Svi su se ućutali i pažljivo slušali šta glavni među njima priča. '' Ok, koliko vas ima? Gde ste? Maze Hill stanica... stižemo za deset minuta... '' Neil je završio kratak razgovor a potom se obratio ostalim momcima: '' Zvali su Saintsi...ima ih devetnaest, nisu naoružani i čekaju nas! Neka se izdvoji jednak broj ljudi koji idu... biće ferka! '' Ja sve vreme ne verujem. On je 'ladno pričao mobilnim sa navijačem Southamptona i ugovorio je tuču nedaleko od paba u kojem se nalazimo. Ja sam bio dvadeseti, jer kako mi rekoše, ako neću da učestvujem niko me ne tera, a u slučaju da krene naopako mene neće niko dirati pošto nemam na sebi '' Casual odeću ''. Njih devetnaest, i ja kao posmatrač, krenuli smo ka Maze Hill stanici dve ulice dalje od paba. Nikom nije palo na pamet da uzme bilo kakvu flašu ili motku jer je dogovor bio '' na ruke ''. To tamo prolazi, pomislio sam... kod nas bi jedna strana sigurno zajebala. Stižemo na dogovoreno mesto. Dvadesetak metara ispred nas stajala je grupa navijača Southamptona spremna za okršaj sa Charltonom. Bez reči zaleću se jedni na druge... bam, bam... sevaju pesnice, noge, šake... i to traje ni dva minuta kad neki lik uleće na plato i viče: '' Bež' te! Panduri! '', i sve stade. Jeni na jednu, drugi na drugu stranu. Neverovatno! Na stanici je osim dve grupe koje su se mlatile bilo još običnih ljudi koji su najnormalnije čekali voz kao da se ništa ne dešava. A da stvar meni bude još nejasnija pobrinula su se i četvorica navijača Southamptona u crveno-belim dresovima koji su takođe sve samo posmatrali sa strane. Na njih se niko nije ni osvrnuo samo zato što su bili obični navijači obučeni u klupske boje, koje po pravilu niko ne dira!
A kako su onda bili obučeni huligani ili kako da ih nazovem da bi ih razdvojio od navijača? Niko na sebi nije imao nikakvih jasno vidljivih oznaka pripadnosti jednom ili drugom klubu. Eventualno na kragnicama košulja ili na kačketima stajao je mali bedž i to je sve. U jednom momentu kada su se izmešali nisam imao pojma ko su koji. Na njima su bile polo majice, karirani kačketi i košulje, farke i uglavnom cipele. Kada sam se malo bolje zagledao u sve njih ukapirao sam da svaki na sebi ima nekoliko stotina funti odeće.
'' Vidiš, na meni je Stone Island džemper od 200 funti, ispod je majica Henri Lloyd koju sam platio svega 40-tak. Farmerice su Armani, cipele Lacoste, a kačket Aquascuttum. On me je koštao 30 funti! '' ,objašnjavao mi je Neil. Ja sam do tada o svemu tome čitao u fanzinima i slušao od UK prijatelja. Na evropskom prvenstvu u Belgiji 2000. godine video sam veliki broj engleskih navijača u odeći ne toliko poznatih koliko na ostrvu popularnih etiketa. Nakon nereda protiv Nemaca u Charleroi kao i u Briselu protiv muslimanskog dela stanovništva, engleska marka Hackett je bila prinuđena da promeni logo svoje firme na majicama i duksevima, i da sa njih skine veliki natpis pošto je većina izgrednika imala baš tu odeću na sebi. Firmi sa dugom tradicijom nije trebalo da se sa njom poistovećuju fudbalski huligani deportovani sa prvenstva u Belgiji.
Sve to sam znao, ali mi je ipak delovalo malo suludo. Davati toliko love na odeću koja vrlo lako može da bude upropaštena, iscepana ili skinuta u tuči sa protivničkim navijačima. Kada sam se malo bolje osvrnuo po pabu svih pedesetak Charltonovih fanova koji su tu pili imali su na sebi markiranu odeću. Sve su to bile etikete koje baš i nisu toliko popularne na kontinentu, pogotovo ne među navijačima: Burberry, Henri Lloyd, Aquascuttum, Stone Island, Evisu, Paul and Shark, Napapijri, Paul Smith...
A kako je sve počelo?
Prvi put sa pojavom modova, tokom šezdesetih godina prošlog veka, momci koji su uglavnom poticali iz radničkih porodica voleli su da na sebe nabace nešto markirano. Za njih su noćni klubovi i fudbalski stadioni bili mesta na kojima su imali priliku da prošetaju novu potpisanu odeću.
Tokom osamdesetih godina u Engleskoj je nastao pojam Football Casuals koji je proistekao iz mode skinheadsa. Nakon redovne odeće koju su furali skinsi: Harrington, Fred Perry, Jon Wood, Ben Sherman, Lonsdale, Sta Prest, Dr Martens ... na engleskim ulicama, pabovima, stadionima masovno su počeli da se pojavljuju momci u Peter Storm jaknama, Pringle rolkama, Lacoste majicama, Burberry šalovima...
Bilo je prestižno imati na sebi skupocenu, markiranu majicu, jaknu ili šal. U to vreme nije bilo mnogo prodavnica koje su ih prodavale. Tinejdžeri su uglavnom mogli sebi da priušte Levi's farke koje su kupovali u Tesco radnjama, ali našlo bi se tu love i za po koju tenisku majičicu (Fila, Lacoste, Sergio Tacchini, Head) koje su bile obležje prvih Casulasa.
Odeća je u to vreme na ostrvo stizala iz inostranstva. Britanski klubovi vladali su Evropom, a navijači su koristili svaku priliku da skoknu preko i snabdeju se '' in '' robom. Scousersi, fanovi Liverpoola-četvorostrukog prvaka Evrope, provodili su i po nedelju dana u Italiji ili Francuskoj kada je njihov klub tamo igrao, i '' operisali '' po robnim kućama, buticima i sportskim radnjama. Kući su se vraćali sa punim torbama Slazanger, Ellese, Kappa, Nike, Lois, Anoraks, Lacoste i drugih krpa.
Inter City vozovi bili su puni navijača skockanih po Casuals modi. Veoma bitnu stvar činile su i nove patike, posebno Adidasove Samba i Diadorine Borg Elite. Uprkos naletima mokasina i planinarskih cipela patike su tokom osamdesetih bile hit.
Krajem osamdesetih Casual euforija se stišava da bi sedam, osam godina kasnije ponovo postala preokupacija navijača.
Lacoste i Burberry su možda i jedine dve etikete koje su i nakon dvadeset godina zadržale vrtoglavu popularnost. Vremena se menjaju pa tako i moda. Ralph Laurenove golf jakne i polo majice postale su neizbežni odevni predmeti. Prvi put klinci od šesnaest, sedamnaest godina odvajaju po 150 funti za džemper ili cipele.
Trenutno je broj jedan Stone Island, veoma upečatljiva roba zbog oznake (poput kompasa, sličan Nato znaku) koja je kao prišivač sa dva dugmića prikačena na levi rukav jakne, duksa ili džempera. Krajem osamdesetih se prvi put pojavila u Velikoj Britaniji. Na engleske tribine su je iz Italije doneli preprodavci i lopovi koji su tamo odlazili prvenstveno zbog Armani džisna. Kada je stigao u London Stone Island džemper je koštao 200 funti!!!
Krajem devedesetih policija je uočila vezu između markirane odeće i huligana. Ukapirali su da ne moraju da motre na nekoga ko urla na stadionu svih devedeset minuta obučen u dres i ogrnut klupskim šalom, već na lepo odevene momke po pabovima i oko stadiona od kojih veliki broj već ima zabranu odlaska na utakmice. Koliko su se huligani poistovetili sa popularnim brendovima govori i činjenica da svaka ekipa ima svoj bedž ''Stone Island on Tour'' sa ispisanim imenom kluba ili vizit karte sa Burberry šarom na kojoj piše '' Upravo ste dobili batina od Aston Villa Youth-a ''
Cardiff City-ev Soul Crew trenutno je jedna od vodećih huliganskih ekipa na ostrvu. Na dan utakmice u pojedine pabove u glavnom gradu Velsa zabranjeno je ulaziti u Stone Island jaknama, dok je u Portsmouthu dovoljno da skinete etiketu sa rukava.
Poput Hackett-a i Stone Island je baš zbog navijača bio prinuđen da promeni svoj dugogodišnji logo. Najnoviji modeli umesto prepoznatljivog bedža sada imaju samo malu neupadljivu oznaku na grudima.
Najsvežiji primer u kojem se prosto digla hajka na huligane obučene po poslednjoj modi dogodio se na kvalifikacionoj utakmici između Engleske i Turske igranoj u Sunderlandu aprila ove godine. Sve je počelo nekoliko sati pre tekme kada su se pobile ekipe Sunderlanda i Newcastlea. Dva paba su potpuno demolirana a jedan navijač je u kritičnom stanju prevežen u bolnicu. Kada je policija uletela da razdvoji zaraćene strane nastao je opšti haos. Preko dve stotine fudbalskih Casualsa se udružilo protiv njih. Rat je trajao čitav sat. Letele su flaše, cigle, stolice. Nigde nije bilo Turaka. Sve se dešavalo izmežu engleskih huligana i policije. Par sati pre toga grupa Turaka je napadnuta u centru grada a kada je policija uhapsila jednog od napadača ovaj je kiptio od besa: '' Ja sam navijač Arsenala, ova **** su mi ubola nožem prijatelja pre dve godine! '' Takođe je i jedan turski novinar dobio batine ispred Mc Donald's-a. Tokom meča turski navijači su konstantno gađani svim i svačim a opšta ludnica je nastala kada je Engleska povela 1-0. Preko pedeset navjača uletelo je u teren da podeli radost sa igračima. Većina ih je imala Stone Island jakne i Burberry ili Aquascuttum kačkete. Policija je tog dana uhapsila stopet izgrednika. Naslovi u sutrašnjim novinama poput: '' Burberry banda napala policiju '' i '' Stone Island huligani rušili sve pred sobom '' digli su veliku prašinu.
Policija na engleskim stadionima danas posebno obraća pažnju na '' markirane '' navijače, jer se ispostavilo da su baš oni potencijalni izazivači nereda. Naravno nisu svi obučeni u Pradu, Aquascuttum, Paul and Shark, Dolce and Gabbana, Henri Lloyd, Stone Island... jer činjenica je da ne može baš svako da izdvoji 500 funti kako bi kompletirao garderobu. Ima i onih koji se i dalje drže Fred Perrya, Ben Shermana, Lonsdalea... u suštini to je to, ali neuporedivo jeftinije!
Fudbalski fanovi širom Evrope decenijama su se ugledali na engleske navijače, tako da se i '' fashion '' euforija sa ostrvskih stadiona velikom brzinom širila. Kod nas se o svom tom modnom ludilu ne zna puno, mada mora se priznati da je sve veći broj onih koji prate dešavanja na ostrvu. Navijači Vojvodine napravili su nekoliko zastava i dukseva sa Burberry šarama i Stone Island znakom. Neki od njih furaju Lacoste majice i Tommy Hilfinger košulje i jakne, a pojavili su se i prvi Burberry kačketi. Na utakmicama Partizana takođe je primećeno nekoliko kariranih kačketa i šalova. Zvezdini navijači koriste veze sa inostranstvom i tako se snabdevaju skupocenim odevnim predmetima, a njihovu prvu Casulas ekipu čine urbaniji gastarbajteri koji prate dešavanja u Britaniji. Ipak teško je poverovati da, prvenstveno zbog ekstremno visokih cena za naše uslove, Stone Island, Aquascuttum ili Burberry mogu postati prepoznatljiv stil srpskih navijača.
BURBERRY
1856. dvadesetjednogodišnji Thomas Burberry osniva firmu i otvara prvu prodavnicu u Basingstokeu.
1890. otvoren je i prvi šop u Londonu, Haymarket.
1900. ustanovljen zaštitni znak firme – vitez kopljanik na konju. Otvaraju se prve prodavnice u Parizu i Njujorku.
1910. Burberry šije kompletnu garderobu za britansku vojsku.
1924. patentirana čuvena krem/braon karirana šara koja je i danas sinonim za Burberry.
1967. Burberry kaputi i mantili postaju svetski hit. Masovno se nose torbe, šalovi, kišobrani.
1980. Burberry euforija zahvata Ameriku. Otvaraju se ekskluzivne prodavnice u Detroitu, San Franciscu, Chicagu, New Jerseyu, Philadelphiji, Washingtonu...
1997. potpuno novi tim dizajnera izbacuje novu kolekciju.
2003. '' Burberry Brit '' naziv je novog ženskog parfema.
AQUASCUTTUM
1851. ustaoveljen patent za nepromočive kišne kabanice. John Emary osniva etiketu za muškarce Aquascuttum.
1909. Aquascuttum fabrika u Northemptonshireu proizvodi godišnje preko 30.000 kišnjih mantila.
1914. Aquascuttum šije vojne uniforme i odela koja će se nositi tokom oba Svetska rata.
1960. Winston Churchill jedan je od Aquascuttumovih modela.
1976. patentirana poznata karirana šara. (mnogi je zbog iste boje mešaju sa Burberryem)
1995. Generalni sponzor svetskog filmskog festivala
1996. Oficijelna odeća olimpijskog tima Velike Britanije na Olimpijadi u Atlanti.
2001. Aquascuttum slavi 150 godina postojanja.
STONE ISLAND
Krajem sedamdesetih godina italijanska sportska kompanija SPA lansirala je novi proizvod Stone Island koji par godina kasnije, tačnije 1981. uspeva da se u potpunosti probije na tržište. Dizajner broj jedan bio je Massimo Osti, koji će kasnije osvajati mnoge svetske trofeje. Prve jakne izgledale su futuristički. Pravljene su od posebnog tehno fibera i imale visoki sjaj, tako da su zavisno od toga da li ste na suncu ili u mraku menjale svoju boju (od zlatne do metalik sive na primer).
Polovinom osamdesetih pojavljuje se i prva kolekcija Stone Island džempera.
Ni jedna prodavnica u svetu, osim generalnog zastupnika nije mogla da prodaje Stone Island odeću. Zbog velike popularnosti na ostrvu otvara se i prvi šop u Londonu.
Ulaskom u dvadesetprvi vek Stone Island je proširio svoj asortiman i načinio par izmena u dizajnu, a najbitnija je ta da je prepoznatljivi platneni bedž skinut sa levog rukava i zamenjen malim logom.
LACOSTE
1927. francuska teniska reprenzetacija predvođena Reneom Lacoste, pobeđuje to data neprikosnoveni američki tim i po prvi put osvaja Davis Cup. Američka štampa nakon tog senzacionalnog uspeha Francuza veliča francuske tenisere a njihovom kapitenu pridodaju nadimak '' Aligator ''. Rene Lacoste prihvata taj nadimak oberučke i već na sledećem takmičenju pojavljuje se u sakou sa izvezenim krokodilom na džepu.
1933. Rene Lacoste i Andre Gillier, vlasnik najveće tekstilne fabrike u Francuskoj u to vreme, osnivaju firmu koja će proizvoditi odeću za tenisere, jedriličare i igrače golfa. Nazivaju je Lacoste.
Prva Lacoste majica bila je bele boje, išla je uz telo, imala je kragnicu, kraće rukave i bila je kraće dužine.
1951. Lacoste roba počinje da se izvozi u Italiju i USA
1963. Napravljen je i prvi teniski reket s' kojim će Jimmy Connors i Billie Jean King osvojiti čak četrdesetšest turnira.
Ubrzo se popularnost '' krokodilčića '' širi po celom svetu, otvaraju se prodavnice na svim kontinentima, pa je danas prosto nezamislivo otići u neku svetsku metropolu i ne primetiti oficijalni Lacoste šop.
HENRI LLOYD
Prvog jula 1963. godine poznati jedriličar, Henri Strzelcki osniva sopstvenu marku Henri Lloyd. Od početka pa do danas Henri Lloyd proizvodi svu vrstu sportske odeće za moreplovce, skipere, nautičare, jedriličare. Veliki broj svetskih takmičenja u vodenim sportovima bio je pod pokroviteljstvom Henri Lloyda.
HACKETT
Svoj proboj na tržište Hackett doživljava kao generalni sponzor engleske ragbi reprenzetacije kao i polo tima. Osim sportske odeće Hackett proizvodi i odela, košulje, šešire... Sportska kolekcija je bila prepoznatljiva i lako uočljiva pošto je preko celih grudi imala ispisano Hackett. Današnji logo je sasvim drugačiji i obično se samo na grudima ili rukavu nalazi slovo H.
Od ostalih etiketa koje su popularne među navijačkim svetom na ostrvu treba izdvojiti: Armani Jeans, Mosschino, Hugo Boss, Dolce and Gabbana, Prada, Gant, japanski Evisu, Nappapijri,... kao i sportske klasike poput Adidasa, Reeboka, Pume, Umbra...
Moda je bila bitna kao i spremnost za tucu.Pocepana i zakrpljena odeca jednostavno nije isla.Neverovatno je da su i oni koji su primali socijalnu pomoc nosili firmiranu odecu,jednostavno to je bila obaveza.Pored redovne akcije tokom utakmica,mnogi su putovali u London da bi kupili nove stvari,posto su radnje u Glazgowu bile slabije snabdevene.Nocni vozovi petkom za London su uvek imali nekoliko putnika iz MSS-a,koji bi se nakon sopinga vratili u subotu vece,i obavezno obrnuli ture u "Centre Focus" pubu,inace mestu okupljanja.Prva odeca u vidu izbledelih farmerki,Pringle dzempera i belih trenerki je ubrzo zamenjena novom odecom,s'obzirom da su Engleske Casual ekipe bile ispred Skotskih.Da bi se uvek bilo u trendu,svake nedelje je neko isao na jug da bi pri povratku informisao ostale o novim markama i odeci.Italijanske marke su se sve vise nosile,Fila,Lacoste,Sergio Tacchini,kozne jakne,trenerke,tamne farmerke i Armani dzemperi su se pocele nositi zbunjujuci jednako pandure i nove Casual ekipe koje jos nisu znale za nove marke.Zahvaljujuci tome i Motherwell i Aberdeen su bili korak ispred svih.Bila je to velika prednost jer su tako neopazano mogli da udju na druge tribine,jer dok bi domacini i panduri trazili Casule odevene u vec provaljenoj varijanti,oni bi obukli nesto sasvim novo.U Engleskoj huligani sa severa zemlje su poceli da se oblace u nesto jednostavniju i jeftiniju odecu,kao reakciju na vec poznati stil Casual mode.Motherwell je uvek imao najbolje kontakte u Leedsu,pa je i prvi ispratio taj novi vid oblacenja.Vostane Barbour jakne i iscepane stvari nisu bas privlacile devojke u Motherwellu,mada to im i nije bila namena.Inovativni izgled "novih" Casualsa ce se dokazati kasnijih godina jer ce postati glavna moda medju "obicnim" ljudima.Dovoljno je videti na ljudima sve one marke koje su godinama bile zastitni znak Casuala.Fila,Ellesse,Diadora i druge marke su bile najprodavanije i njihove radnje su bile prisutne u centru grada.Armani je bila najekskluzivnija marka,pa bi svako sa novim proizvodom ove marke bio najvidjeniji lik na tribini.Kao i marke i cene su bile ekskluzivne.Fila dzemper je bio oko 80 funti 1982,skoro 20 godina kasnije slicna stvar kosta oko 30-40 funti.Koliko su se cenile neke marke pokazuje cinjenica da su se i nakon nekoliko godina nosenja polovne stvari prodavale po originalnoj ceni.Mnogo vremena se provodilo po radnjama da bi se nasla stvar koju niko nema,takvo je bilo razmisljanje prosecnog Casual navijaca.Casualsi su ocigledno u jednom trenutku diktirali modu,ali nije svima odgovaralo da huligani reklamiraju poznate svetske marke.Kada je SS bio u akciji,obicni navijaci nikada nisu bili meta,za razliku od starijih vremena.SS se cak ponosio svojim moralnim stavovima,pa pojedinci koji se toga nebi pridrzavali,bili bi upozoreni ili isterani iz ekipe.Mozda zvuci kao proseravanje,ali istina je da su i MSS i Aberdeen Soccer Casuals napadali samo one koji su trazili tucu.Nikada se nisu napadala deca ili terorisale babe,Casualsi su jednostavno bili nesto novo.Neki novinari nisu kapirali fazon,pa su ostajali bez ekskluzivnih naslova i tekstova.
Kao i svaki pokret,uvek je postojala potreba za mladjom ekipom.Neki od mladjih navijaca su bili oterani na zeleznickoj stanici kad bi se putovalo na gostovanje.Jednostavno stariji pripadnici SS-a nisu znali da li bi oni narusiti reputaciju grupe i koliko bi bili spremni za okrsaj.Neki od tih klinaca ce kasnije postati glavne face MSS-a,ali svi oni su prvo bili clanovi "The Tufty Club" ekipe,mladja grupa Motherwella.Takodje je postojala i zenska ekipa,'Soccer Sisters',ime koje je nastalo uglavnom zbog skracenice,medju njima je bilo stvarno dobrih riba.To nije bio kraj,formirana je jos jedna ekipa mladjih clanova "Soccer Shorties",u njoj su ustvari bili bivsi clanovi Tufty Cluba,koji nisu jos bili za MSS.Kasnijih godina pokusano je sa pravljenjem jos jedne ekipe.To su bili stariji clanovi MSS-a,nesto kao stara garda,nazivali su se "Nu-Kru".Ekipa koja je kratko postojala,ali je itekako bila na reputaciji,sto se i moglo ocekivati od ljudi koji su takoreci osnovali MSS.Kasnije su se stariji clanovi povukli,pa su ih nasledili momci iz Tufty Cluba i Soccer Shorties.To je bila ocekivana smena generacija,posto se vecina starijih navijaca povukla,dobivsi decu,ozenivsi se ili iz nekog treceg razloga.Ova smena je u pocetku oslabila grupu,ali samo do ustaljivanja novopridoslih mladjih clanova na njihovom mestu.To je bila prirodna zamena,moze se tako reci.Uvek se postavljalo pitanje glavnog vodje,ali niko se nije posebno isticao da bi bio broj 1.Sve se zavrsavalo dogovorom,uglavnom nekolicine glavnih ljudi.Sastanci su se odrzavali cetvrtkom u Centre Focus pubu,da bi se utvrdio plan za vikend.Ustvari to je donekle bio i izgovor za dobro napijanje,a plan bi smislili usput.Nista nije bilo pod obavezno,obicno bi dva-tri clana ekipe dobrovoljno pogledali red voznje i utvrdili koja je stanica najbolja za izlazak.Neki su mislili da su ispred drugih,ali ti drugi bi ih spustili na zemlju ako bi ovi preterali.Jednostavno niko nije bio iznad svih.Svi su mrzeli politiku,pa je i to razlog zbog kojeg nikome nije dopusteno da svoje misljenje stavlja iznad drugih.
Re: Navijaci..
Kada sam bio manji, uvijek mi je nekako LAzio bio drag. Di Canio lud igrač, ako je ono on bio
Boja dresova me dirnula, ipak sam ja ljubitelj plave boje, isto kao i crne
Najedanput se pojaviše Mljekari, i mene su dobili zauvijek kao simpatizera, no o tome rijetko kada pričam. Inače, Rimini je ekipa koja mi je također draga. Muslimović je promovisao.
Sveukupno, lijepo je saznati neke nove informacije.
Boja dresova me dirnula, ipak sam ja ljubitelj plave boje, isto kao i crne
Najedanput se pojaviše Mljekari, i mene su dobili zauvijek kao simpatizera, no o tome rijetko kada pričam. Inače, Rimini je ekipa koja mi je također draga. Muslimović je promovisao.
Sveukupno, lijepo je saznati neke nove informacije.
Re: Navijaci..
evo koju sliku da nabacim da se odmorimo od ovog silnog teksta
Benfica
evo jedan Old School: Barca - Steaua 85/86
Benfica
evo jedan Old School: Barca - Steaua 85/86
Re: Navijaci..
ovo mene interesuje, nek si vala postavio malo i o casuals, hvalabob je napisao/la:malo jos o stilu navijaca ... casual (ako je ovo vec postavljano brisite
Moda na stadionima, među navijačima? Kada bi ste postavili takvo pitanje bilo kome ko se ne razume u fudbal i onima koji njime nisu zaluđeni uslediće logično pitanje/ odgovor: Pa zar to postoji? Većina '' normalnog '' sveta navijače smatra barabama, uličarima, probisvetima...bar je takvo stanje kod nas. Pitajte bilo koju žensku osobu šta misli o navijačima, verovatno će vas samo popreko pogledati... '' a da to su oni što se tuku po stadionima, što i dalje furaju fajerke, trenerke, brze patike i šalove oko vrata...'' Kod nas je možda tako, a i bilo bi bezveze pričati o modi na našim stadionima kada na njima nema nikoga osim šačice onih redovnih najvernijih.
O modi na nemačkim stadionima takođe nema šta da se puno kaže pošto je situacija tamo i dalje slična onoj na koju smo već navikli: repovi, brčići, tri šala oko vrata, dva oko struka, traka oko čela, prišivači po prslucima od teksasa... Čast izuzecima, a to su uglavnom likovi odrasli na punk muzici ili skinhead kulturi pa nije retka pojava i velikog broja fanova u Fred Perry, Lambretta, Ben Sherman, Lonsdale, Hooligan i sličnoj streetwear odeći.
Žabari naravno uglavnom idu kao manekeni i na utakmice. Bočne tribine na stadionima u Rimu, Torinu ili Milanu mirišu na najnovije parfeme; kožne jakne, džemperčići, ulje u kosi... redovna su pojava među tifozima.
Engleska je međutim nešto sasvim drugo...
April 2002, Charlton-Southampton... Sedeo sam sa prijateljima Englezima u pabu nedaleko od Grenwicha. Taj deo uglavnom navija za Charlton Athletic. Dva sata pre početka utakmice zazvonio je Neilov mobilni. '' Tišina momci '' povikao je Neil. Svi su se ućutali i pažljivo slušali šta glavni među njima priča. '' Ok, koliko vas ima? Gde ste? Maze Hill stanica... stižemo za deset minuta... '' Neil je završio kratak razgovor a potom se obratio ostalim momcima: '' Zvali su Saintsi...ima ih devetnaest, nisu naoružani i čekaju nas! Neka se izdvoji jednak broj ljudi koji idu... biće ferka! '' Ja sve vreme ne verujem. On je 'ladno pričao mobilnim sa navijačem Southamptona i ugovorio je tuču nedaleko od paba u kojem se nalazimo. Ja sam bio dvadeseti, jer kako mi rekoše, ako neću da učestvujem niko me ne tera, a u slučaju da krene naopako mene neće niko dirati pošto nemam na sebi '' Casual odeću ''. Njih devetnaest, i ja kao posmatrač, krenuli smo ka Maze Hill stanici dve ulice dalje od paba. Nikom nije palo na pamet da uzme bilo kakvu flašu ili motku jer je dogovor bio '' na ruke ''. To tamo prolazi, pomislio sam... kod nas bi jedna strana sigurno zajebala. Stižemo na dogovoreno mesto. Dvadesetak metara ispred nas stajala je grupa navijača Southamptona spremna za okršaj sa Charltonom. Bez reči zaleću se jedni na druge... bam, bam... sevaju pesnice, noge, šake... i to traje ni dva minuta kad neki lik uleće na plato i viče: '' Bež' te! Panduri! '', i sve stade. Jeni na jednu, drugi na drugu stranu. Neverovatno! Na stanici je osim dve grupe koje su se mlatile bilo još običnih ljudi koji su najnormalnije čekali voz kao da se ništa ne dešava. A da stvar meni bude još nejasnija pobrinula su se i četvorica navijača Southamptona u crveno-belim dresovima koji su takođe sve samo posmatrali sa strane. Na njih se niko nije ni osvrnuo samo zato što su bili obični navijači obučeni u klupske boje, koje po pravilu niko ne dira!
A kako su onda bili obučeni huligani ili kako da ih nazovem da bi ih razdvojio od navijača? Niko na sebi nije imao nikakvih jasno vidljivih oznaka pripadnosti jednom ili drugom klubu. Eventualno na kragnicama košulja ili na kačketima stajao je mali bedž i to je sve. U jednom momentu kada su se izmešali nisam imao pojma ko su koji. Na njima su bile polo majice, karirani kačketi i košulje, farke i uglavnom cipele. Kada sam se malo bolje zagledao u sve njih ukapirao sam da svaki na sebi ima nekoliko stotina funti odeće.
'' Vidiš, na meni je Stone Island džemper od 200 funti, ispod je majica Henri Lloyd koju sam platio svega 40-tak. Farmerice su Armani, cipele Lacoste, a kačket Aquascuttum. On me je koštao 30 funti! '' ,objašnjavao mi je Neil. Ja sam do tada o svemu tome čitao u fanzinima i slušao od UK prijatelja. Na evropskom prvenstvu u Belgiji 2000. godine video sam veliki broj engleskih navijača u odeći ne toliko poznatih koliko na ostrvu popularnih etiketa. Nakon nereda protiv Nemaca u Charleroi kao i u Briselu protiv muslimanskog dela stanovništva, engleska marka Hackett je bila prinuđena da promeni logo svoje firme na majicama i duksevima, i da sa njih skine veliki natpis pošto je većina izgrednika imala baš tu odeću na sebi. Firmi sa dugom tradicijom nije trebalo da se sa njom poistovećuju fudbalski huligani deportovani sa prvenstva u Belgiji.
Sve to sam znao, ali mi je ipak delovalo malo suludo. Davati toliko love na odeću koja vrlo lako može da bude upropaštena, iscepana ili skinuta u tuči sa protivničkim navijačima. Kada sam se malo bolje osvrnuo po pabu svih pedesetak Charltonovih fanova koji su tu pili imali su na sebi markiranu odeću. Sve su to bile etikete koje baš i nisu toliko popularne na kontinentu, pogotovo ne među navijačima: Burberry, Henri Lloyd, Aquascuttum, Stone Island, Evisu, Paul and Shark, Napapijri, Paul Smith...
A kako je sve počelo?
Prvi put sa pojavom modova, tokom šezdesetih godina prošlog veka, momci koji su uglavnom poticali iz radničkih porodica voleli su da na sebe nabace nešto markirano. Za njih su noćni klubovi i fudbalski stadioni bili mesta na kojima su imali priliku da prošetaju novu potpisanu odeću.
Tokom osamdesetih godina u Engleskoj je nastao pojam Football Casuals koji je proistekao iz mode skinheadsa. Nakon redovne odeće koju su furali skinsi: Harrington, Fred Perry, Jon Wood, Ben Sherman, Lonsdale, Sta Prest, Dr Martens ... na engleskim ulicama, pabovima, stadionima masovno su počeli da se pojavljuju momci u Peter Storm jaknama, Pringle rolkama, Lacoste majicama, Burberry šalovima...
Bilo je prestižno imati na sebi skupocenu, markiranu majicu, jaknu ili šal. U to vreme nije bilo mnogo prodavnica koje su ih prodavale. Tinejdžeri su uglavnom mogli sebi da priušte Levi's farke koje su kupovali u Tesco radnjama, ali našlo bi se tu love i za po koju tenisku majičicu (Fila, Lacoste, Sergio Tacchini, Head) koje su bile obležje prvih Casulasa.
Odeća je u to vreme na ostrvo stizala iz inostranstva. Britanski klubovi vladali su Evropom, a navijači su koristili svaku priliku da skoknu preko i snabdeju se '' in '' robom. Scousersi, fanovi Liverpoola-četvorostrukog prvaka Evrope, provodili su i po nedelju dana u Italiji ili Francuskoj kada je njihov klub tamo igrao, i '' operisali '' po robnim kućama, buticima i sportskim radnjama. Kući su se vraćali sa punim torbama Slazanger, Ellese, Kappa, Nike, Lois, Anoraks, Lacoste i drugih krpa.
Inter City vozovi bili su puni navijača skockanih po Casuals modi. Veoma bitnu stvar činile su i nove patike, posebno Adidasove Samba i Diadorine Borg Elite. Uprkos naletima mokasina i planinarskih cipela patike su tokom osamdesetih bile hit.
Krajem osamdesetih Casual euforija se stišava da bi sedam, osam godina kasnije ponovo postala preokupacija navijača.
Lacoste i Burberry su možda i jedine dve etikete koje su i nakon dvadeset godina zadržale vrtoglavu popularnost. Vremena se menjaju pa tako i moda. Ralph Laurenove golf jakne i polo majice postale su neizbežni odevni predmeti. Prvi put klinci od šesnaest, sedamnaest godina odvajaju po 150 funti za džemper ili cipele.
Trenutno je broj jedan Stone Island, veoma upečatljiva roba zbog oznake (poput kompasa, sličan Nato znaku) koja je kao prišivač sa dva dugmića prikačena na levi rukav jakne, duksa ili džempera. Krajem osamdesetih se prvi put pojavila u Velikoj Britaniji. Na engleske tribine su je iz Italije doneli preprodavci i lopovi koji su tamo odlazili prvenstveno zbog Armani džisna. Kada je stigao u London Stone Island džemper je koštao 200 funti!!!
Krajem devedesetih policija je uočila vezu između markirane odeće i huligana. Ukapirali su da ne moraju da motre na nekoga ko urla na stadionu svih devedeset minuta obučen u dres i ogrnut klupskim šalom, već na lepo odevene momke po pabovima i oko stadiona od kojih veliki broj već ima zabranu odlaska na utakmice. Koliko su se huligani poistovetili sa popularnim brendovima govori i činjenica da svaka ekipa ima svoj bedž ''Stone Island on Tour'' sa ispisanim imenom kluba ili vizit karte sa Burberry šarom na kojoj piše '' Upravo ste dobili batina od Aston Villa Youth-a ''
Cardiff City-ev Soul Crew trenutno je jedna od vodećih huliganskih ekipa na ostrvu. Na dan utakmice u pojedine pabove u glavnom gradu Velsa zabranjeno je ulaziti u Stone Island jaknama, dok je u Portsmouthu dovoljno da skinete etiketu sa rukava.
Poput Hackett-a i Stone Island je baš zbog navijača bio prinuđen da promeni svoj dugogodišnji logo. Najnoviji modeli umesto prepoznatljivog bedža sada imaju samo malu neupadljivu oznaku na grudima.
Najsvežiji primer u kojem se prosto digla hajka na huligane obučene po poslednjoj modi dogodio se na kvalifikacionoj utakmici između Engleske i Turske igranoj u Sunderlandu aprila ove godine. Sve je počelo nekoliko sati pre tekme kada su se pobile ekipe Sunderlanda i Newcastlea. Dva paba su potpuno demolirana a jedan navijač je u kritičnom stanju prevežen u bolnicu. Kada je policija uletela da razdvoji zaraćene strane nastao je opšti haos. Preko dve stotine fudbalskih Casualsa se udružilo protiv njih. Rat je trajao čitav sat. Letele su flaše, cigle, stolice. Nigde nije bilo Turaka. Sve se dešavalo izmežu engleskih huligana i policije. Par sati pre toga grupa Turaka je napadnuta u centru grada a kada je policija uhapsila jednog od napadača ovaj je kiptio od besa: '' Ja sam navijač Arsenala, ova **** su mi ubola nožem prijatelja pre dve godine! '' Takođe je i jedan turski novinar dobio batine ispred Mc Donald's-a. Tokom meča turski navijači su konstantno gađani svim i svačim a opšta ludnica je nastala kada je Engleska povela 1-0. Preko pedeset navjača uletelo je u teren da podeli radost sa igračima. Većina ih je imala Stone Island jakne i Burberry ili Aquascuttum kačkete. Policija je tog dana uhapsila stopet izgrednika. Naslovi u sutrašnjim novinama poput: '' Burberry banda napala policiju '' i '' Stone Island huligani rušili sve pred sobom '' digli su veliku prašinu.
Policija na engleskim stadionima danas posebno obraća pažnju na '' markirane '' navijače, jer se ispostavilo da su baš oni potencijalni izazivači nereda. Naravno nisu svi obučeni u Pradu, Aquascuttum, Paul and Shark, Dolce and Gabbana, Henri Lloyd, Stone Island... jer činjenica je da ne može baš svako da izdvoji 500 funti kako bi kompletirao garderobu. Ima i onih koji se i dalje drže Fred Perrya, Ben Shermana, Lonsdalea... u suštini to je to, ali neuporedivo jeftinije!
Fudbalski fanovi širom Evrope decenijama su se ugledali na engleske navijače, tako da se i '' fashion '' euforija sa ostrvskih stadiona velikom brzinom širila. Kod nas se o svom tom modnom ludilu ne zna puno, mada mora se priznati da je sve veći broj onih koji prate dešavanja na ostrvu. Navijači Vojvodine napravili su nekoliko zastava i dukseva sa Burberry šarama i Stone Island znakom. Neki od njih furaju Lacoste majice i Tommy Hilfinger košulje i jakne, a pojavili su se i prvi Burberry kačketi. Na utakmicama Partizana takođe je primećeno nekoliko kariranih kačketa i šalova. Zvezdini navijači koriste veze sa inostranstvom i tako se snabdevaju skupocenim odevnim predmetima, a njihovu prvu Casulas ekipu čine urbaniji gastarbajteri koji prate dešavanja u Britaniji. Ipak teško je poverovati da, prvenstveno zbog ekstremno visokih cena za naše uslove, Stone Island, Aquascuttum ili Burberry mogu postati prepoznatljiv stil srpskih navijača.
BURBERRY
1856. dvadesetjednogodišnji Thomas Burberry osniva firmu i otvara prvu prodavnicu u Basingstokeu.
1890. otvoren je i prvi šop u Londonu, Haymarket.
1900. ustanovljen zaštitni znak firme – vitez kopljanik na konju. Otvaraju se prve prodavnice u Parizu i Njujorku.
1910. Burberry šije kompletnu garderobu za britansku vojsku.
1924. patentirana čuvena krem/braon karirana šara koja je i danas sinonim za Burberry.
1967. Burberry kaputi i mantili postaju svetski hit. Masovno se nose torbe, šalovi, kišobrani.
1980. Burberry euforija zahvata Ameriku. Otvaraju se ekskluzivne prodavnice u Detroitu, San Franciscu, Chicagu, New Jerseyu, Philadelphiji, Washingtonu...
1997. potpuno novi tim dizajnera izbacuje novu kolekciju.
2003. '' Burberry Brit '' naziv je novog ženskog parfema.
AQUASCUTTUM
1851. ustaoveljen patent za nepromočive kišne kabanice. John Emary osniva etiketu za muškarce Aquascuttum.
1909. Aquascuttum fabrika u Northemptonshireu proizvodi godišnje preko 30.000 kišnjih mantila.
1914. Aquascuttum šije vojne uniforme i odela koja će se nositi tokom oba Svetska rata.
1960. Winston Churchill jedan je od Aquascuttumovih modela.
1976. patentirana poznata karirana šara. (mnogi je zbog iste boje mešaju sa Burberryem)
1995. Generalni sponzor svetskog filmskog festivala
1996. Oficijelna odeća olimpijskog tima Velike Britanije na Olimpijadi u Atlanti.
2001. Aquascuttum slavi 150 godina postojanja.
STONE ISLAND
Krajem sedamdesetih godina italijanska sportska kompanija SPA lansirala je novi proizvod Stone Island koji par godina kasnije, tačnije 1981. uspeva da se u potpunosti probije na tržište. Dizajner broj jedan bio je Massimo Osti, koji će kasnije osvajati mnoge svetske trofeje. Prve jakne izgledale su futuristički. Pravljene su od posebnog tehno fibera i imale visoki sjaj, tako da su zavisno od toga da li ste na suncu ili u mraku menjale svoju boju (od zlatne do metalik sive na primer).
Polovinom osamdesetih pojavljuje se i prva kolekcija Stone Island džempera.
Ni jedna prodavnica u svetu, osim generalnog zastupnika nije mogla da prodaje Stone Island odeću. Zbog velike popularnosti na ostrvu otvara se i prvi šop u Londonu.
Ulaskom u dvadesetprvi vek Stone Island je proširio svoj asortiman i načinio par izmena u dizajnu, a najbitnija je ta da je prepoznatljivi platneni bedž skinut sa levog rukava i zamenjen malim logom.
LACOSTE
1927. francuska teniska reprenzetacija predvođena Reneom Lacoste, pobeđuje to data neprikosnoveni američki tim i po prvi put osvaja Davis Cup. Američka štampa nakon tog senzacionalnog uspeha Francuza veliča francuske tenisere a njihovom kapitenu pridodaju nadimak '' Aligator ''. Rene Lacoste prihvata taj nadimak oberučke i već na sledećem takmičenju pojavljuje se u sakou sa izvezenim krokodilom na džepu.
1933. Rene Lacoste i Andre Gillier, vlasnik najveće tekstilne fabrike u Francuskoj u to vreme, osnivaju firmu koja će proizvoditi odeću za tenisere, jedriličare i igrače golfa. Nazivaju je Lacoste.
Prva Lacoste majica bila je bele boje, išla je uz telo, imala je kragnicu, kraće rukave i bila je kraće dužine.
1951. Lacoste roba počinje da se izvozi u Italiju i USA
1963. Napravljen je i prvi teniski reket s' kojim će Jimmy Connors i Billie Jean King osvojiti čak četrdesetšest turnira.
Ubrzo se popularnost '' krokodilčića '' širi po celom svetu, otvaraju se prodavnice na svim kontinentima, pa je danas prosto nezamislivo otići u neku svetsku metropolu i ne primetiti oficijalni Lacoste šop.
HENRI LLOYD
Prvog jula 1963. godine poznati jedriličar, Henri Strzelcki osniva sopstvenu marku Henri Lloyd. Od početka pa do danas Henri Lloyd proizvodi svu vrstu sportske odeće za moreplovce, skipere, nautičare, jedriličare. Veliki broj svetskih takmičenja u vodenim sportovima bio je pod pokroviteljstvom Henri Lloyda.
HACKETT
Svoj proboj na tržište Hackett doživljava kao generalni sponzor engleske ragbi reprenzetacije kao i polo tima. Osim sportske odeće Hackett proizvodi i odela, košulje, šešire... Sportska kolekcija je bila prepoznatljiva i lako uočljiva pošto je preko celih grudi imala ispisano Hackett. Današnji logo je sasvim drugačiji i obično se samo na grudima ili rukavu nalazi slovo H.
Od ostalih etiketa koje su popularne među navijačkim svetom na ostrvu treba izdvojiti: Armani Jeans, Mosschino, Hugo Boss, Dolce and Gabbana, Prada, Gant, japanski Evisu, Nappapijri,... kao i sportske klasike poput Adidasa, Reeboka, Pume, Umbra...
Moda je bila bitna kao i spremnost za tucu.Pocepana i zakrpljena odeca jednostavno nije isla.Neverovatno je da su i oni koji su primali socijalnu pomoc nosili firmiranu odecu,jednostavno to je bila obaveza.Pored redovne akcije tokom utakmica,mnogi su putovali u London da bi kupili nove stvari,posto su radnje u Glazgowu bile slabije snabdevene.Nocni vozovi petkom za London su uvek imali nekoliko putnika iz MSS-a,koji bi se nakon sopinga vratili u subotu vece,i obavezno obrnuli ture u "Centre Focus" pubu,inace mestu okupljanja.Prva odeca u vidu izbledelih farmerki,Pringle dzempera i belih trenerki je ubrzo zamenjena novom odecom,s'obzirom da su Engleske Casual ekipe bile ispred Skotskih.Da bi se uvek bilo u trendu,svake nedelje je neko isao na jug da bi pri povratku informisao ostale o novim markama i odeci.Italijanske marke su se sve vise nosile,Fila,Lacoste,Sergio Tacchini,kozne jakne,trenerke,tamne farmerke i Armani dzemperi su se pocele nositi zbunjujuci jednako pandure i nove Casual ekipe koje jos nisu znale za nove marke.Zahvaljujuci tome i Motherwell i Aberdeen su bili korak ispred svih.Bila je to velika prednost jer su tako neopazano mogli da udju na druge tribine,jer dok bi domacini i panduri trazili Casule odevene u vec provaljenoj varijanti,oni bi obukli nesto sasvim novo.U Engleskoj huligani sa severa zemlje su poceli da se oblace u nesto jednostavniju i jeftiniju odecu,kao reakciju na vec poznati stil Casual mode.Motherwell je uvek imao najbolje kontakte u Leedsu,pa je i prvi ispratio taj novi vid oblacenja.Vostane Barbour jakne i iscepane stvari nisu bas privlacile devojke u Motherwellu,mada to im i nije bila namena.Inovativni izgled "novih" Casualsa ce se dokazati kasnijih godina jer ce postati glavna moda medju "obicnim" ljudima.Dovoljno je videti na ljudima sve one marke koje su godinama bile zastitni znak Casuala.Fila,Ellesse,Diadora i druge marke su bile najprodavanije i njihove radnje su bile prisutne u centru grada.Armani je bila najekskluzivnija marka,pa bi svako sa novim proizvodom ove marke bio najvidjeniji lik na tribini.Kao i marke i cene su bile ekskluzivne.Fila dzemper je bio oko 80 funti 1982,skoro 20 godina kasnije slicna stvar kosta oko 30-40 funti.Koliko su se cenile neke marke pokazuje cinjenica da su se i nakon nekoliko godina nosenja polovne stvari prodavale po originalnoj ceni.Mnogo vremena se provodilo po radnjama da bi se nasla stvar koju niko nema,takvo je bilo razmisljanje prosecnog Casual navijaca.Casualsi su ocigledno u jednom trenutku diktirali modu,ali nije svima odgovaralo da huligani reklamiraju poznate svetske marke.Kada je SS bio u akciji,obicni navijaci nikada nisu bili meta,za razliku od starijih vremena.SS se cak ponosio svojim moralnim stavovima,pa pojedinci koji se toga nebi pridrzavali,bili bi upozoreni ili isterani iz ekipe.Mozda zvuci kao proseravanje,ali istina je da su i MSS i Aberdeen Soccer Casuals napadali samo one koji su trazili tucu.Nikada se nisu napadala deca ili terorisale babe,Casualsi su jednostavno bili nesto novo.Neki novinari nisu kapirali fazon,pa su ostajali bez ekskluzivnih naslova i tekstova.
Kao i svaki pokret,uvek je postojala potreba za mladjom ekipom.Neki od mladjih navijaca su bili oterani na zeleznickoj stanici kad bi se putovalo na gostovanje.Jednostavno stariji pripadnici SS-a nisu znali da li bi oni narusiti reputaciju grupe i koliko bi bili spremni za okrsaj.Neki od tih klinaca ce kasnije postati glavne face MSS-a,ali svi oni su prvo bili clanovi "The Tufty Club" ekipe,mladja grupa Motherwella.Takodje je postojala i zenska ekipa,'Soccer Sisters',ime koje je nastalo uglavnom zbog skracenice,medju njima je bilo stvarno dobrih riba.To nije bio kraj,formirana je jos jedna ekipa mladjih clanova "Soccer Shorties",u njoj su ustvari bili bivsi clanovi Tufty Cluba,koji nisu jos bili za MSS.Kasnijih godina pokusano je sa pravljenjem jos jedne ekipe.To su bili stariji clanovi MSS-a,nesto kao stara garda,nazivali su se "Nu-Kru".Ekipa koja je kratko postojala,ali je itekako bila na reputaciji,sto se i moglo ocekivati od ljudi koji su takoreci osnovali MSS.Kasnije su se stariji clanovi povukli,pa su ih nasledili momci iz Tufty Cluba i Soccer Shorties.To je bila ocekivana smena generacija,posto se vecina starijih navijaca povukla,dobivsi decu,ozenivsi se ili iz nekog treceg razloga.Ova smena je u pocetku oslabila grupu,ali samo do ustaljivanja novopridoslih mladjih clanova na njihovom mestu.To je bila prirodna zamena,moze se tako reci.Uvek se postavljalo pitanje glavnog vodje,ali niko se nije posebno isticao da bi bio broj 1.Sve se zavrsavalo dogovorom,uglavnom nekolicine glavnih ljudi.Sastanci su se odrzavali cetvrtkom u Centre Focus pubu,da bi se utvrdio plan za vikend.Ustvari to je donekle bio i izgovor za dobro napijanje,a plan bi smislili usput.Nista nije bilo pod obavezno,obicno bi dva-tri clana ekipe dobrovoljno pogledali red voznje i utvrdili koja je stanica najbolja za izlazak.Neki su mislili da su ispred drugih,ali ti drugi bi ih spustili na zemlju ako bi ovi preterali.Jednostavno niko nije bio iznad svih.Svi su mrzeli politiku,pa je i to razlog zbog kojeg nikome nije dopusteno da svoje misljenje stavlja iznad drugih.
Re: Navijaci..
Šaketali su se, u jednom trenutku nisam znao ko je ko
Re: Navijaci..
englezi su uvijek imali svoj code of honour, to nije za podcijenit
Re: Navijaci..
". Na njih se niko nije ni osvrnuo samo zato što su bili obični navijači obučeni u klupske boje, koje po pravilu niko ne dira!"
O tome ja toliko pričan, no eto dokaži to to nekome.
O tome ja toliko pričan, no eto dokaži to to nekome.
-
moustapha
- Postovi: 3762
- Pridružen/a: 19 apr 2008, 19:52
- Lokacija: http://home.fksarajevo.ba/
- Kontakt:
Re: Navijaci..
Taj code o kojem govorite kod engleza mi je totalno nevjerovatan. Pogotovo kad zivis na prostoru gdje su takve stvari nezamislive.
Nadam se da ove tekstove citaju mladji navijaci, odnosno oni koji tek zele postati Ultra, Casual ili nesto drugo. Treba znati da je neko bio prije, ko je sve isprobao. Zato respekt i Talijanima i Englezima.
Nadam se da ove tekstove citaju mladji navijaci, odnosno oni koji tek zele postati Ultra, Casual ili nesto drugo. Treba znati da je neko bio prije, ko je sve isprobao. Zato respekt i Talijanima i Englezima.
#divovi
-
Emir_ZENICA
- Postovi: 4568
- Pridružen/a: 14 feb 2009, 16:34
- Lokacija: JUG
- Kontakt:
Re: Navijaci..
Imam ja ovih tekstova milja...kad bi ih poceo stavljati gdje bi nam bio kraj Postavit cu poslije ...ali necu sve ...
Postavit cu poslije ...ali necu sve ... A C A B !
Re: Navijaci..
[youtube][/youtube]
Re: Navijaci..
moustapha je napisao/la:Taj code o kojem govorite kod engleza mi je totalno nevjerovatan. Pogotovo kad zivis na prostoru gdje su takve stvari nezamislive.
Nadam se da ove tekstove citaju mladji navijaci, odnosno oni koji tek zele postati Ultra, Casual ili nesto drugo. Treba znati da je neko bio prije, ko je sve isprobao. Zato respekt i Talijanima i Englezima.
Šta će bolan čitati, džabe im je to. Gledali koji film i face. Nema nade za toga.
Online
Trenutno korisnika/ca: Nema prijavljenih korisnika/ca. i 2 gosta.